Neki drugi ljudi

Danas je Sunce visoko, a moji snovi blede, jutrom se ulice bude. Grad je moj ostao iza mene, a ja krenuo dalje. Nista vise, a ni manje uvek isto kajanje, sto se budim dok svi spavaju i nestajem kad svi oci otvaraju.

Prebacujem papire sa jedne na drugu gomilu, citam ih u letu dok padaju. Neka tudja slova, neki drugi ljudi, izgovori cudni, neki vrlo cudni ljudi. Kafa me ceka, a kolega mi smeta, stranke se guraju u nekom redu bez reda. Nista mi vise nije vazno dok srcem hladnu kafu, smejem se u sebi dok pogled luta kroz prozor. Na ulici hodaju neki cudni ljudi, svi kao da znaju sta hoce idu sa ciljom.

Opet se vracam dok papiri lete, a ja ih citam u letu. Sada je slusam dok prica cudne price, lica se smenjuju, a vreme tece. Dorucak za ruckom sve bez sklada ide, prija mi greska koju svesno pravim. Sef se misli, a njoj ruke drhte, opet se smeje covek iz senke. Iza mojih ledja on il ona me prate, slusaju reci koje pricam, iza zatvorenih vrata neke cudne oci, neke cudne misli. Zasto pitam se tudji zivoti uvek privlace druge, a vreme tece. 

Pakujem kajanje i vracam staro odelo na sebe, odlazim nazad polako, a oci vec vide daleko. Sunce se krije, a mesec ceka... 

Tamo gde si ti


Tamo gde si ti

nekad je tresnja cvetala,

i latica ruze sanjale.

Tamo gde si ti  Sunce ljubila

i mene kao Oblak grlila

Tamo gde si ti

svi su sada zaspali

Tamo gde te vise nema

tamo vetar jako duva

tamo gde si ti...

Moja granice, pocepana stranice

knjige koju nekad citah ja,

Moja zenice, zrno psenice

tamo gde si ti

sad lete nemiri 

neki drugi mi. 

 

Sve ono cega se sada setim, a i kako mi srce i mozak pise i oseca

Citam vrlo retko u zadnje vreme, vise kroz oci ljudi oko sebe i njihove razgovore vidim i ucim i zao mi je ponekad kad vecina njih skrene u tudj zivot na los nacin opravdavajuci tudj uspeh svojim neuspehom.

Jednostavno mi nije jasno zasto im tako bedno prolaze sekunde, minuti, sati,dani, meseci , godine, decenije i nikad se ni jedan kamen ne pomeri sa tog mesta, a vetrovi stalno duvaju.

Kad bih podigao list, nasmejao se i rekao nekom od tih ljudi ovo je sreca, on to nebi razumeo, da li bi razumeo neko od vas.

Dubina i visina nase svetlosti i tame je nekad mala a nekad velika, na nasu srecu nismo svesni ni jedne ni druge velicine. Ja verujem da se svako rodi srecan i dobar, a da ga vreme zezne. Isto tako trudim se da sve ljude nasmejem poguram i da tezim da im bude dobro. Ponekad previse od sebe dam, a ponekad preteram, vidim im to u ocima.

Ni sad nisam siguran sta zelim da izadje iz mene da bi me neko razumeo ili vec sta. Al eto pisem da bi posle makar ja na tenane pokusao nesto da shvatim i gde mi je prst pojeo rec.

 Sve reke reci koje su se kretale oko mene ove radne nedelje neverovatno teskog i psihickog posla vezano za ljude jednostavno odzvanjaju mi u glavi i evo ih sad opet. Odluke je tesko donositi, doneo sam ih mnogo i zbog njih mogu da padnem. Ne brine me to nego me brine sto ih moram donositi sve cesce i sve ce biti tezih situacija, a ljudi to tesko shvataju da moraju da se menjaju i da se okrecu ka novom...

Sve ih nekako pogledam i kazem sebi svaki dan kad krenem na posao da je vreme da odem i pocnem nesto novo. Problem je sto mi ljudi veruju sto ih spasavam njih samih, njihovih gluposti i sebicluka, ljubomore, mirim ono sto se miriti ne moze. Uslo mi je sve pod kozu previse, pa me sada gusi.

Dok vozim ka poslu svako jutro mi se u stomaku prevrce, a kosa mi se masni od nervoze svakog dana. Kako je to kad pukne covek... 

Kad kad me vidis

Kad kad me vidis, u prolazu se setis,

nasmejes i okrenes glavu.

 

Svi nisu ko ja, a jos manje ko ti

dva cudna srca u toj ulici

ka istoj obali uce da plove

sa jedrima punim.

 

Nasa ljubav je vecna,

ljubav je vecna.

 

U glavi mi senka tvojih ociju

na rubu usana jos nemir

vrelih poljupca

 

Sad znam gde mi je luka

i sta radim kada Sunce zadje

zagrlim te, stegnem jako

kad kad i ne znam kako

ljubav je vecna.

 

Tuga

Sve jednom podje po zlu

kada odes tad pocnu nemiri.

Svakom Sunce otkrije sjaj

u tvojim i mojim ocima.

Niko ne zna gde je kraj,

ali jedno znaj..

ja volecu i onda kad boli

i kad tuga prekrije sne.

Ja volecu i onda kad gori

i kad tuga podeli sve.

Sve gusi i ne da,

da pridjem, a bezao bih,

sam od svoje senke

u mraku  ostao.

Sad tuga mi je sve,

sve sto ostaje i posle izdaje.

Ljubav i greska

Kraj prozora gledam daleko neko svetlo,

kapljice sitne polako klize niz staklo,

mozda jos leptir leti u meni, 

a svetlo jos uvek je daleko.

 

Mozda me negde vidis onako

kako se smejem i kako se plasim

Mozda je ljubav bila brza,

a mozda je greska, mozda si tuzna.

 

Ni sam ne umem, sve da razumem

poslusam srce, sakrijem ruku

poljubim usne ti dodirnes kozu

mozda je greska sto gledam

u svetlost i tamu.

 

Mozda je ljubav kad si ti,

a ja nisam u pravu. 

 

Smisao svega sto volim

Pesme koje slusam umeju skoro uvek da mi se uvuku pod kozu da postanem ono sto jesam uvek i sto to uvek ne mogu da promenim....ono sto mi lenje i spore vodolije znamo da budemo.

Neki nas zbog toga vole a nekima se cini da smo suvise gore i daleko da nas nista ne dotice i da smo uvek srecni i veseli, a smisao toga je jedna tacka i jedna crta u telegrafiji to predstavlja slovo A {TI/ TA}. Mnogi se smeju, ali ja znam da dok sam samo jedna tacka iz aviona,nikome ne smetam tu sam i kad me izdaleka ne vidis ja idalje disem i zivim bas tu pored tebe, bez da se guram ispod tvoje i moje pecurke hodam, a svod nam nije mali, smejem se i krijem kad to neko trazi ili kad osetim negde u dusi da dolazi mrak sa tudje strane sveta. Vec kad me bes, samoca i tuga ponesu, postajem jedna oduza crta koja se svojim dugackim repom vuce i svi je vide, cak iz aviona. To je dosadna odvezana pertla, moja mracna strana koje se plasim jer ume dobro da se zapetlja u raljama zivota, da postanem rob nemustog jezika i kao Hazar nestanem u nekom sudjenju. Mozda vec sutra nadjem neki drugi smisao svojih reci u ovim recenicama, ali smisao tacke i crte mi se mnogo dopao za svet u mom zivotu, jer ga uvek vidim vedro i jurim to isto da nadjem u ljudima koji se krecu i sudaraju tu oko mene.

Bit biti je da si rodjen, da ucis da zivis u ovom svetu, da shvatas sta je to zivot i koje su to muke i zadovoljstva koje ti sudbina sprema, da shvatis sta je nada, da osetis sta je sreca koja treba sa tobom da podeli drugi deo tvog i vaseg zajednickog zivota. Da pred kraj obicno u svoj toj guzvi koju zovemo zivot, na kraju podelis gorak i veliki gubitak najveceg bogatstva i da tek tada shvatis da te je neko dobro zajebao, da si prosao sve i da na tom putu obicno bude  neka velika rupa ili opasna krivina za koju ti nisi imao dobre kocnice. I onda sa ocima punim suza shvatis drugu stranu i da je smisao zivota da si se samo borio i malo odmarao, da skoro nikada nisi stao, pa cak da si i mozda malo vise ukrao, ali definitivno nisi pobedio.

I tako dok stojim pored tog crnog mermernog kamena sa rukom na njemu i krijem suze u okovratnik crnog kaputa da me neko ne vidi,a sveca treperi bledunjavom svetloscu mozete da zamislite koliko mi brzo radi mozak, koliko mi slika prodje ispred ociju i svaki trenutak srece pa trenutak bola i tuge, a opet kad se vratim kuci i pogledam te srecne i vesele oci dece nesto se stegne i slomi u meni po ko zna koji put i koliko puta. Ponekad je to previse tesko izdrzati. Ponekad u toj noci kad trazim smisao svega po ko zna koji put, osetim koliko sam slab i koliko sam daleko od Sunca. Ja, ja to jednostavno ne mogu, ne zelim da shvatim.

Ovo nije trebalo napisati.

Sve oko mene

Jedna tacka uma da stoji izmedju mojih ociju. Tada se sakrije celo nebo oko te tacke rano izjutra kad krenem na posao. Gde je sever ljudi, pitam se i  kako to mornari znaju. Sve su mi zvezde iste, samo jedna me jutros drzala na kursu do posla. Znam da sam se nasmejao onako prosto u jednom trenutku dok se topio led na sofersajni...kazem sebi Dejane stizes pred zoru i vedro nebo na posao umesto na neku obalu i more na dlanu vecnosti u bistrom oku njene ljubavi.

Strasno,,,, ja sam se uspavao i kasniiiiimmmm,,, ustajem brijem se i jurim kolima na posao.

 

Svet u mraku malih ljudi

u firmi u kojoj radim 15 ljudi je dobilo nagradu od 30 000 dinara. Oni koji nisu dobili nagradu prosto su ih pojeli ocima i  ne znam cime  sve jos. Ljudska zavist i ljubomora je cudo u nas Srba. Volim sto sam operisan od toga i sto  sam tu njihovu ljubomoru ismejavao, ali ljudi to je tragedija, mi treba da se menjamo, da izgradjujemo i da pravimo nove vrednosti, da bezimo od zavisti i svih dugogodisnjih bolesti za koje smo svesni, a koje nikako da iskorenimo. Vapaj proslosti, dve iskre u ocima coveka koji je hteo da nas povede, ugasise dusmani tako brzo i tako strasno. Legende postoje da nas probude u jednom trenutku, ali bojim se da ih je sve manje. Tuzno je sto nasi brodovi/drugovi plove tudjim morima u potrazi za novcem, za boljim zivotom. Zalosno je i kad strada onako dobar covek koji svoju dusu kroz glas pokloni svima nama u brzini ovog vremena. Svi smo mi tu neko manje neko vise ispred i iza ovih i onih monitora, i ovaj internet me nervira kad ne vidim coveka ispred i pored sebe ali eto i evo ljudi smo i tu smo ispred prokletstva naseg vremena sa vrednostima koje su se srozale i izgubile karakter svog postojanja...probudimo se i pisimo ovakve i slicne stvari otvarajmo oci i pruzimo sansu drugome i svetu koji zivi svuda oko nas, dajte da disemo sa biljkama one se nikada nisu pomerile sa svog mesta a verujte mi mirisu dalje nego sto je necije oko videlo i neciji koraci otisli. Vrednost i vernost ono je sto treba vratiti ili sto smo samo zaturili i izgubili jer ja to vidim u vasim i drugim i svojim ocima.

Eh da mogu biti i ostati mali da ne rastem u ovom svetu. Plasim se da priznam da nemam vise cilj i svoju luku. 

Tamo gde je nekada bilo slovo i tvoja rec

Vetar je nesto sto te nosi kad volje nemas

Vetar je nesto sto ti kroz telo prolazi, a ne ostaje

Vetar je sve druga, ali nije ti......

 

Smehom...sakrije...na kolenima sam osecao hladnocu, a vetar je nosio suvo lisce po ulici, cas levo cas desno. Sve je bilo kao u filmu, tisina, poneki auto, priguseno ulicno svetlo i moj nervozni hod u mestu. Cekao sam bas kao i svako drugi u svom zivotu, kad dodje neki trenutak gde se vecnost meri minutom srca i uzdahom poslednjeg i prvog poljupca. Lirika mi je uvek bila jaca strana kada sam u ljubavi gubio, bas kao i tada.

Secam se njenih ociju, kako su me zbunjeno gledale, dok je pesak u vremenu i knedla u grlu rasla.  Stiskao sam ruke u pesnicu, skrivene u dzepu i bio besan i lud u svoj tuzi koja je mogla da se iskrade na mom licu i u trenutku da nestane. Nekako sve kvrcne i misli postanu bistre, a mi postanemo sigurni u svojoj propasti, sve u nekom krugu i poslednjem i prvom.

 Sakupis i prospes sve sto je bilo i nestalo, jedno nista postane jace od ONOGA STO NEKAD BEJASE, malo pre se zavrsila serija pa stih citirah....

 Da priznajem i tada kada se sve srusilo jos uvek sam je voleo, da bas za trenutak jace jer sam se plasio onoga sto ce se kasnije stvoriti u srcu u stomaku jedna malo veca rupa, rana koja tesko i dugo zarasta.

 

Hteo sam da je jako zagrlim, ali okrenuo sam se i otisao, otisla je i ona...