Smisao svega sto volim

Pesme koje slusam umeju skoro uvek da mi se uvuku pod kozu da postanem ono sto jesam uvek i sto to uvek ne mogu da promenim....ono sto mi lenje i spore vodolije znamo da budemo.

Neki nas zbog toga vole a nekima se cini da smo suvise gore i daleko da nas nista ne dotice i da smo uvek srecni i veseli, a smisao toga je jedna tacka i jedna crta u telegrafiji to predstavlja slovo A {TI/ TA}. Mnogi se smeju, ali ja znam da dok sam samo jedna tacka iz aviona,nikome ne smetam tu sam i kad me izdaleka ne vidis ja idalje disem i zivim bas tu pored tebe, bez da se guram ispod tvoje i moje pecurke hodam, a svod nam nije mali, smejem se i krijem kad to neko trazi ili kad osetim negde u dusi da dolazi mrak sa tudje strane sveta. Vec kad me bes, samoca i tuga ponesu, postajem jedna oduza crta koja se svojim dugackim repom vuce i svi je vide, cak iz aviona. To je dosadna odvezana pertla, moja mracna strana koje se plasim jer ume dobro da se zapetlja u raljama zivota, da postanem rob nemustog jezika i kao Hazar nestanem u nekom sudjenju. Mozda vec sutra nadjem neki drugi smisao svojih reci u ovim recenicama, ali smisao tacke i crte mi se mnogo dopao za svet u mom zivotu, jer ga uvek vidim vedro i jurim to isto da nadjem u ljudima koji se krecu i sudaraju tu oko mene.

Bit biti je da si rodjen, da ucis da zivis u ovom svetu, da shvatas sta je to zivot i koje su to muke i zadovoljstva koje ti sudbina sprema, da shvatis sta je nada, da osetis sta je sreca koja treba sa tobom da podeli drugi deo tvog i vaseg zajednickog zivota. Da pred kraj obicno u svoj toj guzvi koju zovemo zivot, na kraju podelis gorak i veliki gubitak najveceg bogatstva i da tek tada shvatis da te je neko dobro zajebao, da si prosao sve i da na tom putu obicno bude  neka velika rupa ili opasna krivina za koju ti nisi imao dobre kocnice. I onda sa ocima punim suza shvatis drugu stranu i da je smisao zivota da si se samo borio i malo odmarao, da skoro nikada nisi stao, pa cak da si i mozda malo vise ukrao, ali definitivno nisi pobedio.

I tako dok stojim pored tog crnog mermernog kamena sa rukom na njemu i krijem suze u okovratnik crnog kaputa da me neko ne vidi,a sveca treperi bledunjavom svetloscu mozete da zamislite koliko mi brzo radi mozak, koliko mi slika prodje ispred ociju i svaki trenutak srece pa trenutak bola i tuge, a opet kad se vratim kuci i pogledam te srecne i vesele oci dece nesto se stegne i slomi u meni po ko zna koji put i koliko puta. Ponekad je to previse tesko izdrzati. Ponekad u toj noci kad trazim smisao svega po ko zna koji put, osetim koliko sam slab i koliko sam daleko od Sunca. Ja, ja to jednostavno ne mogu, ne zelim da shvatim.

Ovo nije trebalo napisati.

Sve oko mene

Jedna tacka uma da stoji izmedju mojih ociju. Tada se sakrije celo nebo oko te tacke rano izjutra kad krenem na posao. Gde je sever ljudi, pitam se i  kako to mornari znaju. Sve su mi zvezde iste, samo jedna me jutros drzala na kursu do posla. Znam da sam se nasmejao onako prosto u jednom trenutku dok se topio led na sofersajni...kazem sebi Dejane stizes pred zoru i vedro nebo na posao umesto na neku obalu i more na dlanu vecnosti u bistrom oku njene ljubavi.

Strasno,,,, ja sam se uspavao i kasniiiiimmmm,,, ustajem brijem se i jurim kolima na posao.

 

Svet u mraku malih ljudi

u firmi u kojoj radim 15 ljudi je dobilo nagradu od 30 000 dinara. Oni koji nisu dobili nagradu prosto su ih pojeli ocima i  ne znam cime  sve jos. Ljudska zavist i ljubomora je cudo u nas Srba. Volim sto sam operisan od toga i sto  sam tu njihovu ljubomoru ismejavao, ali ljudi to je tragedija, mi treba da se menjamo, da izgradjujemo i da pravimo nove vrednosti, da bezimo od zavisti i svih dugogodisnjih bolesti za koje smo svesni, a koje nikako da iskorenimo. Vapaj proslosti, dve iskre u ocima coveka koji je hteo da nas povede, ugasise dusmani tako brzo i tako strasno. Legende postoje da nas probude u jednom trenutku, ali bojim se da ih je sve manje. Tuzno je sto nasi brodovi/drugovi plove tudjim morima u potrazi za novcem, za boljim zivotom. Zalosno je i kad strada onako dobar covek koji svoju dusu kroz glas pokloni svima nama u brzini ovog vremena. Svi smo mi tu neko manje neko vise ispred i iza ovih i onih monitora, i ovaj internet me nervira kad ne vidim coveka ispred i pored sebe ali eto i evo ljudi smo i tu smo ispred prokletstva naseg vremena sa vrednostima koje su se srozale i izgubile karakter svog postojanja...probudimo se i pisimo ovakve i slicne stvari otvarajmo oci i pruzimo sansu drugome i svetu koji zivi svuda oko nas, dajte da disemo sa biljkama one se nikada nisu pomerile sa svog mesta a verujte mi mirisu dalje nego sto je necije oko videlo i neciji koraci otisli. Vrednost i vernost ono je sto treba vratiti ili sto smo samo zaturili i izgubili jer ja to vidim u vasim i drugim i svojim ocima.

Eh da mogu biti i ostati mali da ne rastem u ovom svetu. Plasim se da priznam da nemam vise cilj i svoju luku.