Крајичак мојих снова твојом звездом вођен...

Од како је кренула јесен, срушила снове, пустила кише низ своје лице, спрала улице

и пустила маглу у моје и твоје очи....

Од како сам заборавио срећне снове, све оне шарене лептире, лета на бронзаним 

заласцима...

Од како те је јесен узела под своје, покрила жутим лишћем, успорила срце да куца моје...

 

Све до сада свирао је блуз у души, а иста је пратила сенком откуцаје заборава...

Све до сада краичком ока и на рубу усана осмех од неког времена...

Све до сада, ни тренутак тишине ни тренутак самоће...

Све до сада са прозора људи у гужви живота...

 

А онда тренутак јесени зимом срце заледи,

а зима исправи луле испод обрва,

зарумени образе,

изоштри ока поглед,

а онда хладноћа потражи свако лето у нама,

у ноћ у дан зарије своје хладне зубе...

 

И сам, сведок своје тишине, љубави у магли веран,

враћа ми пролеће најлепше снове,

И ја те поново волим љубави рођена у мени и њој,

сазрела летом своје душе,

мирисом пољског цвећа,

убраног из дворишта твоје душе.

 

Нико на свету нема завет снова

као ти и ја,

једно другом путујемо кроз време,

порукама претвореним у дане, месеце и године,

меримо време, нашу праву љубав.

 

На трему ове стварности

која не пролази

плесни пар у нашим очима

плеше валцер,

окреће снове 

као странице књиге,

у окрету сваком нађу се пољупци

мог и твог живота...

Лични печат

Вечерас сам део тебе и ти део мене,
дишемо преко океана
истим таласима
спутани светиоником наше вечности.

Две су хриди једног копна,
различите обале песка
и поплочаног камена,

само

Лични печат моје љубави,

Насловна страна мог живота.

Хладно је, још се питам, памтим даљину, талас

док се плима и осека смењују,
прилазиш-прилазим,
одлазиш-одлазим,
Сунце-Месецу,
Месец-Сунцу.

Ја сам у твојој тишини,
а ти у мојој,
признајем
нисам глув,
осећам дрхтај,
видим север на југу,
светлост своје таме
и таму твоје светлости,
црно смо белог,
а бело црног,
волимо, а то нас боли,

измешани у трагу овог времена,

заједно, а сами

очима у звезде испод неба

испод облака

кише пољубаца сенки

твог и мог

празног додира,

а време

слива ожиљке дубоко

у нама.

Шта ћу ти ја испод чаршава месечине,
ту поред тебе,

лични печат љубави моје

насловна страна живота мог.

Љубав од пре

Лист је у пролећу веран само свом пупољку, чека га, пркоси ветру, пуста сузама

сваке кише да влаже усне миле моје драге, да се појави росом на грани моје руке,

да отвори латице у мојим плућима, да из њих почне моју љубав да удише. Понекад

су стихови везани као листови младог стабла издигнуте крошње ка небу рукама 

подигнутим високо. Звезде су везане мојим очима, Сунцем сваке дуге, низ образе

њене клизе пољупци, уснама и меким нежно заобљеним раменима, свилом загрљаја

око струка, сваки год у овом времену заједно са њом рођен љубављу од пре...

Белином њене коже осећам зреле мирисе лета које ће доћи, немире брзих река,

равнице испуњене житом јесени зрелог грожђа, љубав од пре ће можда проћи...

Листу је у лету пупољк цвета поклонио боје дуге, а сваком кишом умио уморне

руке и мирисима својим испунио моја плућа. Сазрева јесен у нама љубави моја,

а твоја коса на мојим грудима још увек и од пре покрива ожиљке туге. Како је свакој

пчели на твом цвету, како је теби у мојим плућима, чујеш ли срце латицо моја,

пупољком листа љубави од пре?

Све ме је вратило теби,

једна страница једног стиха,

из једне  свеске

из сваке речи,

а опет

Љубав од пре

никад једном посађена 

да прође у нама.

исписаног времена.

Видим свет како гори у мојим очима, а на твојим уснама

 

...Длановима твојим топим лед са образа

умивам снове пусте

из вихора вео бео

на чврстим грудима снива....

 

Ако ми те ноћ скрива мирисима ружа

латицама јасмина,

и светлима белих свица

низ златна поља пшенична,

и твоје дуге густе косе

свија под месечевим звездицама,

 

Ако те она мени не да

испод свих облака

испод кише и Сунца

ова земља 

ова кора изнад корења

испод кладенца

мирна поточна речица

свежа и умилна.

 

Ако ми те сутон

у бојама сакрила,

а својом кожом испод мисли срца

мимо разума што ми сан разбија

очи отворила.

 

А очи у њеним очима,

а усне на њеним уснама,

из очију пут срца топлина низ тело

низ руке, прсте, да оде,

да се кроз њу мени врати. 

Нек буде тако

да ми се не да

да живим са њом.

 

Скривена

верна

у свакој сенци

ока мог

док жмурим у туђем мраку

мрака се свога плашим,

ал искри једна искра у срцу мом

искром њеног ока.

 

Ако ми те сутон

у бојама сакрила,

а својом кожом испод мисли срца

мимо разума што ми сан разбија

очи отворила,

нико те неће сакрити

мом срцу твоје срце затворити.

 

Не вене,

не чезне ни цвет са латицама

ни ветар не носи лишће док не сазре мириси,

цветови пупољака наших душе.

 

Оком твојим моје око срећу нађе,

уснама твојим моје мир немира снађе,

да дрхтим и руком и срцем,

без твог своје смирим.

 

Ако ми те сутон

у бојама сакрила,

а својом кожом испод мисли срца

мимо разума што ми сан разбија

очи отворила,

нико те неће сакрити

мом срцу твоје срце затворити.

 

Прелази пролеће летом у јесен и зиму,

мења нам наборе на кожи,

истеже и продубљује црте живота,

боре се насмејане успављују и буде.

 

Ноћ у сутону као барка у заливу

свезана на мирној води

плута у месту

скривена од таласа,

сачувана само за тебе.