Крајичак мојих снова твојом звездом вођен...

Од како је кренула јесен, срушила снове, пустила кише низ своје лице, спрала улице

и пустила маглу у моје и твоје очи....

Од како сам заборавио срећне снове, све оне шарене лептире, лета на бронзаним 

заласцима...

Од како те је јесен узела под своје, покрила жутим лишћем, успорила срце да куца моје...

 

Све до сада свирао је блуз у души, а иста је пратила сенком откуцаје заборава...

Све до сада краичком ока и на рубу усана осмех од неког времена...

Све до сада, ни тренутак тишине ни тренутак самоће...

Све до сада са прозора људи у гужви живота...

 

А онда тренутак јесени зимом срце заледи,

а зима исправи луле испод обрва,

зарумени образе,

изоштри ока поглед,

а онда хладноћа потражи свако лето у нама,

у ноћ у дан зарије своје хладне зубе...

 

И сам, сведок своје тишине, љубави у магли веран,

враћа ми пролеће најлепше снове,

И ја те поново волим љубави рођена у мени и њој,

сазрела летом своје душе,

мирисом пољског цвећа,

убраног из дворишта твоје душе.

 

Нико на свету нема завет снова

као ти и ја,

једно другом путујемо кроз време,

порукама претвореним у дане, месеце и године,

меримо време, нашу праву љубав.

 

На трему ове стварности

која не пролази

плесни пар у нашим очима

плеше валцер,

окреће снове 

као странице књиге,

у окрету сваком нађу се пољупци

мог и твог живота...