Vatre gore i vetar ih nosi

Sve u nekoj zurbi i cistom haosu, smejem se i zmurim sa nogama u vazduhu.

Na mojoj kosulji ostali su njeni mirisi, sa usnama na obrazu zivi porazi.

Vatre gore i vetar ih nosi

Vatre gore i vetar ih nosi

Ova pesma jos nije zavrsena. Nisam je zavrsio zbog prljavog plesa koji sam davno zaboravio, ali eto sada ga se secam kroz pesmu. Mozda ni sada necu da zavrsim, ali prica je isla ovako. Svi smo mi ponekad robovi svojih navika i lenjosti da nesto promenimo ili u necemu da istrajemo. Svi vi bijete neke vetrenjace i glumite neke vitezove. E ovo nije prica za sve vas, ali i meni je neko ispricao, pa cu i ja vama.

Osmeh u ogledalu i lice sa osmehom.

Voleo sam ples i upisao plesnu skolu. Upoznao sam nju i svaki njen korak, pokret tela i znojave ruke. Uhvatio bih ponekad njen drhtaj tela i pogled iz oka. Nekad bi se nasmejala bez skrivanja, a nekad mi dala da je bukvalno ponesem do zvezda. Bio sam tada jak bas onoliko koliko je zelela, sto sam kasnije i shvatio, znala je vise, ali ja nisam za neke stvari znao, zato sam ucio. Umeo sam da je razumem kada je to trazila, da budem smiren kada je bezala, umeo sam da budem svoj i da postanem njen.

Nikada nije davala dovoljno, uvek je nekako klizila kroz moje i njegove ruke. Secam se smejala se, ali ja sam je uvek cekao iza nekog mosta koji je sve teze prolazila, ali sam je cekao. Video sam u njoj zenu koja ce jednom stati, a ne pasti. Imao sam to nesebicno poverenje i zeleo sam da joj verujem iako moj mozak nije umeo srce da razume.

Vreme je ucinilo da mi udje podkozu, da je zavolim duboko bas odakle pocinje da boli i da kida. Isto tako i ona nije umela sebi da prizna zasto stalno pokusava da bezi od mene. 

Ples je cinio sve tako cudno i nestvarno u vremenu koje se menjalo, a vatre su gorele i vetar ih je nosio dovoljno daleko da vise to niko nije mogao da razume. Bili smo sve i nista vise, prijatelji bez ikakve greske upuceni jedno na drugo u zagrljaju nekad zime, a nekad vrelog leta. Svi koji su nas poznavali razumeli su da se volimo i kada se mrzimo.

Taj neko je brzo nestao izmedju nas, bas kako se i pojavio, jer opasan ples koji je trajao i nosio bas kao vetar vatru koja gori iznad mora, tako je i plamen ponekad bio veliki i jak, a nekad se tiho gasio. 

Suvise komplikovano bilo je to izmedju nas, a onda je neko morao da ode i vatre koje su gorele i vetar koji ih je nosio.........

Vatre su se ugasile, a vetar je prestao da duva i jesen je uzela onaj danak koji smo poljupcem sakrili ispod zutog lisca onog dana kada smo zajedno plesali...prvi i poslednji put...

 

Za vecnost u vremenu koju si vatrom i vetrom donela i odnela ..............