Казаљке круга живота

Као ноћ

као сенка

кратак издисај

светлост прелети преко,

а тренутак остави ожиљак

да дубоко расте у мени.

 

Спознам речи тишине 

што ми образе милују

док седим у песку моје обале,

Таласи што преврћу мисли у круг,

свака већа-јача од претходне

Миран, а у мени плима немира

ветар је само најављује.

 

Свет као зрно пшенице

покљуца га птица грабљиво,

Семе никад неостане

коров увек никне и нестане.

 

Шта смо ми са даном

са кишом

у уздисају те оштре свежине?

Нека чуда једног сата

казаљке круга овог живота,

куцамо, течемо,

живимо.

 

Плачом се рађамо,

жмуримо,

чекамо да нас рука топла прибије на груди,

једино што знамо тада 

је да волимо.

 

Песма настала инспирацијом са блогова мојих пријатеља: Мандрака, Унаједина,Сањарење,Меркур и ПРИЧАЛИЦЕ.

Приђи ближе да те разумем

Нећеш наћи тишину у ветру

нит ће ти ноћи бити тамне,

гореће ватра у очима жене

све ће ти звезде зарити њене снове

у твоје туђе срце,

а дан однети хладан зној њене росе

са твојих мушких рамена.

 

Свако у својој шкољци

испод белих чаршава

по таласима туђе кише

пореди снове и један уздах више.

 

Љуби се исток на западу

пролазе сенке

све саме речи расуте у мислима,

а љубав увек јача

кида их у деловима.

 

Ћутиш, ћутим тишином што вришти у мени,

бели зидови у мраку

додирују дланове мојих руку

изврнуте слике пејзажа

пролазе кроз твоју црну косу,

смео бих да ти украдем још један поглед

али то је слабост

и победа љубави. 

Ако познајеш самоћу у себи

Више од речи у овој тишини...

неко дише

неком куца,

док падају капи

из светлости одозго

низ лице-

низ улице сливају

ту тугу

ту вечност

само светлост тишине

ништа не видиш,

а чујеш како клизи

кроз олуке

тихо, тише у жубор

ту у души

у теби

дубоко

где ни сузе не остају дуго,

само празно и бело,

беље од црњег,

нешто попут сенке.

 

Белг страха

и овог петка

зна под кожу да се увуче,

да згрчити тело

да угаси боје

да заборавиш цвет у њој

и њене усне.

 

Још пуно тога у њој носим, по телу

и сваког милиметра њене коже

ожиљак стари и рану младог времена

детињство и дете у нама

игру свемира

игру лептира

ко ће га знати

преболети

проћи 

и поново у њен загрљај доћи.

 

Сломљена копља

на ивици џунгле

културно уз сенку тишине

семофори срама мењају боје

гасе се и пале хладни образи моји,

чекам да прође белег страха самоће. 

 

Више од речи у овој тишини...

неко дише

неком куца,

док падају капи

из светлости одозго

мени у лице.

 

Очи моје,

са севера и лед погледом шаљу 

ко си ти

ако у мени видиш самоћу

дал си сенка тишине мог страха

док ћутиш и грабиш трен своје славе

у мојој слабости живота?

 

Куца,

као и свако друго топло срце

буди се,

очима које воле

и грли,

тебе.

А ти,

самоћо

заборавићу те

на самом белегу страха тишине

у огледалу

где ћеш као и увек отићи.

 

Више од речи у овој тишини...

неко дише

неком куца,

док падају капи

из светлости одозго

мени у лице.-

Јутро је...

Јутро је мој крај док сањам

и свако је исто са тобом

и увек другачије изнутра

онако само по мени

успорено

сваким погледом

пољубцем

загрљајем

док те сањиву љубим

и одлазим на посао.

 

Клизим пар тренутака док свиће

и сан се идаље лепи за мене 

у твом загрљају,

шта бих ти све дао у том трену,

како би остао-да не останем још дуже,

питам се, а од тебе тихо бежим,

искрадам се 

претварам се 

мењам боју гласа

-доћићу ускоро- говорим,

прво у себи па онда теби.

 

Јутро је мој крај

слика вечности која не остаје

слика брзог живота,

а он је све друго

у шта понекад не верујем

и од чега стално бежим

и који ме увек нађе,

украде део мене од тебе,

али ја се теби вратим.

 

Јутро ме само окрене

на другу страну,

 за тренутак од тебе.