Јутро је...
Јутро је мој крај док сањам
и свако је исто са тобом
и увек другачије изнутра
онако само по мени
успорено
сваким погледом
пољубцем
загрљајем
док те сањиву љубим
и одлазим на посао.
Клизим пар тренутака док свиће
и сан се идаље лепи за мене
у твом загрљају,
шта бих ти све дао у том трену,
како би остао-да не останем још дуже,
питам се, а од тебе тихо бежим,
искрадам се
претварам се
мењам боју гласа
-доћићу ускоро- говорим,
прво у себи па онда теби.
Јутро је мој крај
слика вечности која не остаје
слика брзог живота,
а он је све друго
у шта понекад не верујем
и од чега стално бежим
и који ме увек нађе,
украде део мене од тебе,
али ја се теби вратим.
Јутро ме само окрене
на другу страну,
за тренутак од тебе.
