Јутро је...

Јутро је мој крај док сањам

и свако је исто са тобом

и увек другачије изнутра

онако само по мени

успорено

сваким погледом

пољубцем

загрљајем

док те сањиву љубим

и одлазим на посао.

 

Клизим пар тренутака док свиће

и сан се идаље лепи за мене 

у твом загрљају,

шта бих ти све дао у том трену,

како би остао-да не останем још дуже,

питам се, а од тебе тихо бежим,

искрадам се 

претварам се 

мењам боју гласа

-доћићу ускоро- говорим,

прво у себи па онда теби.

 

Јутро је мој крај

слика вечности која не остаје

слика брзог живота,

а он је све друго

у шта понекад не верујем

и од чега стално бежим

и који ме увек нађе,

украде део мене од тебе,

али ја се теби вратим.

 

Јутро ме само окрене

на другу страну,

 за тренутак од тебе.