Дејан

Сада бих се насмејао

смејем се 

и ти ме гледаш

и теби смех излази спонтано на лице,

Дејане, шта ти је тако смешно

реци, стани реци,

Настављам да се смејем

и она се смеје

прилазим осмехом грлим је и смејемо се

аааали, шта ти је смешно,

одговарам

...Љубав, она је тако искрено С М Е Ш Н А....

да је просто разумем, а не објашњавам,

она се просто само осети

ту између нас

осетиш ти 

осећам ја  

Љубав постаје дистанца

Вешто прођох сенком свог ока преко твоје меке коже

још увек тако топла сећања у белој свили

док их ветар врти и буди из трена у трен

подиже и спушта чаршаве слободе и самоће,

устадох да затворим прозор

помућен погледом у тмурно јутро

прелистана сећања

враћа ми ветар уздах и мирис 

на тебе и све наше снове,

опијен, без снаге у два корака назад

затворих очи падох у меко у сан...

 

Љубав је тиха бол која те стигне,

јак грч у стомаку који те пробуди,

који те препозна, кад не признаш,

када бежиш и када се скриваш... 

 

 

Само да напишем неизговорено

Нисам гледао, да бих ћутао

реч, слово по слово, емоцију,

чист отисак душе...

нисам,

а видео сам дубину,

осетио како плитко, а јако стиска и гуши,

из груди из грла мој глас 

вапај...

То није страх, то није моја тврдоглавост,

то је само прелаз преко пруге, без знакова,

знакова живота,

то није ништа друго, то је све оно што знаш,

а за шта ти ипак треба нешто од другог...

Стао сам тамо где су и сви други,

Пао сам тамо где су и други,

Устао и кренуо даље.

Променио сам страну на којој спавам,

замених своју твојом

окренух други образ 

и мирис уђе у поре

остала си да трепериш

Чак и после толико година, толико коже испод

да је твоје у мени остало - јесте

да је моје у теби нестало - није ...

све нас пресликава док дишемо наше тишине

све нас подсећа док сањамо отворених очију љуштуре среће

сва нас и нимало друге 

После ћу ти писати друго, што везе са овим нема

после ћу ти рећи оно што везе са нама има

и на крају ништа ти се неће, а ни мени десити

бићемо случајне сенке на неком од зидова туђих... 

Остаћу да ћутим место тебе  

да милиметар твог и мог приђемо ближе

 

БИО Сам Гост

Није ми тешко да ти вратим реч за реч, једну празну нетакнуту струну,

ту белу нежну свилу срца која затрепери само твојим погледом ока...

Знаш, а не знаш мисао већ која се вековима премишља у нама свима

обавијена, а проста - скривена, а јака....Љ У Б А В....

Исто тако прочитао сам очима све те мисли других на једном сплаву среће и весеља,

у Београду, у Бечу, у Берлину, у Лондону, Њујорку и тако даље....

сваки пут исти изрази лица како та Нова година дође у тренутку украде и врати

све наше исто што душа носи, а мозак одваја и спаја.....

И осмех кад се подигне лицем у лице, ја видим само Госта у нама како се окреће, одлази и долази...

Био сам гост у свакој Новој, само су ме тренуци чинили срећним, а догађаји тужним,

некако корачао сам поред судбине у коју не верујем, 

само сам је заобилазио својом упорном вољом, мењајући све око себе и самог себе - полако.

Дошао сам изненада у празно и нестао у бело, мрак је само покрио тренутак, сећам се заљубих се давно и остадох заљубљен заувек и то заувек живи у мени и куца полако,

све се мења - неко то упорно понавља, а мисли су исте остале и она у њима, док срце куца под кожом и дише некад тако гласно, а некад уме и да заболи. 

Још само ветар кад кад промени правац, са обале удари оштро у лице, врати ме један

корак назад од тебе, а облак сакрије грешку, ја се вратим у стан ишарам белу страницу

и себи ко госту скувам кафу, седнем преко пута твоје, полако пијем и гледам у другу

шољу пар секунди, устајем и потурам исти ишарани папир испод твоје шоље, гледам у њу,

гледам кроз њу, у то празно што слику ствара, и речи исписане оживе, као да их чујеш

док их руке пишу, окрећеш се заборављаш мирис косе, који ми милује лице, пролазим

поред тебе, неопажаш поглед, а он се лепи за тебе, док се под под нама окреће, плес траје, а магија не престаје, у два срка и два корака ближи теби и коначно падаш у моје наручје, руке ми се зноје, а сигурно држе те, извијаш се тако глатко и нежно у заносу

плеса која зору не може да пробуди, вара сваку кап ноћи и магли прозоре зиме, одузимаш

дах који губим, а онда отвараш очи док тело полако исправљаш према мени и мом лицу

добијаш тако складну фигуру и љубав од тог тренутка почиње, а плес као да престаје.

У трен се друга рука твојој ближи преузима те и односи ветар...плес те води даље, несвесно некој новој обали, да је таласом освојиш, покориши и заборавиш...

Био сам само гост и испијао још једну у низу јутарњих, поподневних и вечерњих кафа

које су чиниле живот подношљивим, видљивим и на око сличним другима...   

  

СРБИЈА

Живот спава у теби

куца сасвим тихо

сваке ноћи,

сваког Божјег дана

 

Јутро се буди 

очима Дунава, Саве и Мораве,

блиског уздаха чеда

и тврдог длана деке

и уздаха старе баке

 

Заборави у сну своје и туђе сузе,

чедо и сине мој Србијом лутају сене

у селу се живот живи

у граду се за њега боре

 

Планином силазе свеже

неискварене идеје

долином лута сива магла

повлачи се из града на реке

 

И овај део речи срца

твог оца - твоје мајке

чедо моје нек чува Србију

то парче земље испод једне шљиве

 

нек тече река живота кроз манастире 

и пастире ћирилице

кроз смех све деце

и знање и наш спорт.

 

Србијо буди се полако 

баш како се и успављујеш сада...

Није ништа ново него онако успут све

Драги моји

Ево нађох пар чудних корака у вашем правцу да поделим иако ми се смер с времена на време мења, што је и некако след догађаја у мом и вашем животу повезан чудном нити, да полемишем како и зашто то и није битно, битно је да суштина изађе на видело...

 суштина је да је овај кутак БЛОГ.РС нешто што треба чувати заувек и читати спорадично..

Има овде људи залуталих и срећних, чудних и загубљених, ведрих и пре свега добрих, некад се нађе и доста тужних, ал то се промени...

Све у свему на ето моју процену ценим да сам задовољан и срећан што постоји сам блог као и ви на њему, свака част администратору и поздрав свима вама и читам вас...

Напомена 

Желим сима ВАМА пре свега ЗДРАВЉЕ, ЛИЧНУ И ПОРОДИЧНУ СРЕЋУ, ВЕЛИКУ ПОРОДИЦУ И СВЕ ШТО ВИ СЕБИ ЖЕЛИТЕ...

ПОЗДРАВ

Пролаз

Живот куца и струји у нама

поново се рађа лето

И воде кап са чела

низ образе скрене

без бола кишну кап...

 

Буди јака буди храбра

и лист се цепа и лети на ветру

АЛ увек чувај и увек знај

никад не реци да свему је крај -2

 

Баш ту где те образ сврби

ту где је заспао додир

загрљај што не уме да пече

и ово вече је твоје

са њим га подели...

 

Буди јака буди храбра

и лист се цепа и лети на ветру

АЛ увек чувај и увек знај

никад не реци да свему је крај -2

 

Да се врати мора

он зна све трагове твоје

грешке своје брише ко капи кише

са лица и огледала свог

он нема ништа више

он само због тебе сада дише

 

Буди јака буди храбра

и лист се цепа и лети на ветру

АЛ увек чувај и увек знај

никад не реци да свему је крај -2

Број у себи исту причу у бројевима улица које кораци не...

Мислим да те ...иако откуцај и дах за дахом губи...Зима у мени....ветар кида...пуца лед..

...БРОЈИМ речи које се губе у Гласној тишини....волиш више да је....

...образ тако чист снежно бео у чаршаву сакрио лице истине о љубави,...

сав мрак пао на срце да тешко дише у твом празном загрљају...

Брујиш у сваком јутру у мојој глави док бус пење се ....

...празне и промашене улице Београда не знам коју улицу нисам...

..поклонио теби...

  

Свет за себе и за још понеког

Нешто сам другачији данас, па ћу оставити траг какав до сада нисам.

Гледао сам речима оно у шта очи нису веровале, један водолија као ја, увек би отишао даље....од свега тога што је на земљи, додир ваздуха или ти моје веселе слободе мисли да унапреди,

да промени да извитопери у позитивном смислу чињенице о свакидашњици у Србији.

Сви ти титлови довољни сами себи на тв-еу пролазе-одлазе-долазе баш као свет за себе и 

за још понеког...живот документарног човека у Србији.

Кратко ми је да се определим и неком припаднем за неку ствар, а у свакој ствари мораш

наћи себе, а не епизодна истрошена личност споредне улоге. 

Нажалост избору данас реч мења нужност мањег зла чисте користи ограниченог дејства,

из свог тог света, неко за себе можда, али можда може бар да покуша да да и за другог.

Нада умире последња, све их гледам кроз те титлове како пролазе и одлазе, садашњица 

српске политичко-естрадне ријалити сцене, где је граница свима вама, себичлук је одлика

саме речи родног њеног дела метафором пренете на јединку-саможиву у лажи верну.

Докле ће тренутни плићак изливене Мораве, Саве и Дунава дозвољавати праћакање

дивље природе вештачких риба, верујте ми на реч изродиће се човек коме ћемо помоћи

ми овакви кави смо у свом лику изврнутог огледала инспирација само за њега.

Свака епоха има свог, примећујем децу како уче нешто што нам је измакло, а добро је ,

гледам старе људе како умерено у својим зрелим годинама мењају тешке ставове,

попуштају чак и тамо где су деценијама темеље градили, знате верују у нас, млади

куцкају себе у фејсу и виберу,а некако траже своју другу страну, половину половине,

родиће се спојница и инспирација из које ће имати смисао,...свет за себе и за још

понеког. 

Верујем да ћу живети тај идеал практично и допринети да се ороди што пре.

Поздрављам вас све и верујем у вас, ајмо даље другари има још доста да се пређе па 

да вам испричам шта сам видео... 

Ветар носи децембарско вече 2017. године

Прођох путем по ко зна који пут

учиних себи још једно дежурство у низу других

и једна мисао  - да само заспим без непотребних редова

дочеках себе у телу које се са страхом буди 

први корак левом ногом

и очи препознају контуре прозора и светлости

завесе се не шире, а свет у мене гледа

постајем свако други у својој глуми

текст се по шеми понавља нијансом сиве 

и моје очи више чују него што виде

и више причају него што ћуте

знам да ћу ускоро отићи у 15.00 - само крај радног времена.

 

Ветар носи децембарско вече 

испраћа нешто што беше сваки други и трећи низ дана у години

остајем исти - осећајно трајан у свему што пролази

и емоцијално растројен у свету који губи

све више својих вредности исчезлих и правих

свршених глагола.

 

Љубав као да се сакрила иза свих ових редова,

али извући ћу је само за њу и за све вас баш онако како умем све лепо да делим

 

...И сада сам у раскораку

више твој него свој...описујем себе у свету око мене...

видим лице које се умива у твојим очима

сија звездом твоје душе и уснама од греха мири све мирисе тишине... 

 

Тајну поклањам свима који је траже

љубав је делити и део пахуље - секунду њеног топљења 

- дише уздахом твог издисаја - срца откуцај

само у времену - чаролији .... 

Тишина у немиру зиме

Пао је као и сваки до сада...

Из загрљаја...

Дахом твог уздаха...

Створен.. 

нестао дубоко...

низ литице где литице не постоје...

право на твоје и моје лице...

снег...

и сваки пољубац...

сећам се док бео... ПАДА..

Падам и ја...

Попут рањеног...попут самог...заборављеног...

у својој и твојој тешини...

грабим да ме што пре нема...

да нестаном топлотом твог и мог заборава...

Пахуља лична и безлична...страном твог и мог немира...

оивичена, тако тешка тако лака...

заувек ишчезла...сама. 

И тако откуцај срца умотан у сенку ветра...

И тако откуцај срца умотан у сенку ветра коју твоје око не види, чувама да дише у мени...

Будим се са очима пуним кише ... мирише ваздух на твоје меке усне боје кајсије, јастук је мекши од твојих образа, тонем у њега поново и не додирујем те, сваки пут се окренем ко трном прободен у картонским сновима и покушавам да устанем и поново падам у сваком покушају заборава.

Сунце је јаче од јутра што ме буди, умивам се сликом која увек бледи, без изражаја и стварности за мене. Нисам уметник, да се четкица и боје просто разлију, нити песник да сажмем душу у понор и из њега пронађем фениксово перо, ал ме реч смирује, као покушај да разумем, јер после љубави остаје разум да боли у сваком сећању на њу..... 

И сенка има сећање човека

  Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Ту крај тебе лежим и ко да бежим-живом кожом срца твог пресвучен, мисао у дах да изустим и слану крв са морских обала-твојих бедара слатку као шећер окусим...

...Предао сам своје све, да у мраку сакријеш ме, само моју сенку чуј како краде тон сваке тужне струне виолине и док падаш као нежна киша низ литице среће чувам те јако топлим загрљајем под своје скуте, наборан од времена, од сећања, од чекања-НЕ ПЛАШИ СЕ-ово све те недодирује...

И тако одлазим далеко, али теби сам најближе што ћу икад бити, само тишина у свакој сени када се замислиш и дисаћу споро, будан спавати отворених очију заљубљен у тебе свих ових година и на другој страни јастука остаће празно и пуно без суза и без одговора, тако мила хладна празнина самоће... сазревања....Само ћеш ме сањати као да постојим и то је то плаветнило што се губи у нама, на свим сликарским платнима део неба, део душе која заувек лута... 

...и увек ћеш бити Сва од моје свиле, од мирисног јоргована, мека као свежа маховина, лебдећеш срцу мом у крило и купаћеш око своје Сунцем што се буди, тренутак ћеш ми бити ту, а онда ћеш ми нестати сваки пут и умиљатим пољупцем заспати на образу судбине... Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

 

...Очију наших странице душе чешљам у твојој коси....

Да ли ико од нас залута дубоко у јесен у маглу, да срце-разум помрси, да се нити-меке руке толико препознају, у два бића загрле и заувек заволе, да светлост просто исијава из окена из његова и њена два бљештава огледала супротстављена.....очију наших странице душе чешљам у твојој коси....

Пуста острва белином пешчаних чаршава обојених само нашом живом кожом, плутају и боре се у вис да досегну из мора љубави што рони наше обале песком времена што тихо из плиме у осеку претвара дан у ноћ, гаси жеђ и буди глад душе наше....очију наших странице душе чешљам у твојој коси....

Да, све се у нама реком живота препозна, лутамо рубовима или сваким почетком удахнемо поново твоје и моје име, мирис сваке боје љубави док не процвета, негде у средини истина подебља ожиљак ил два, ал путем ходаш боса, а пут до мог срца, твоја је стаза живота.. очију наших странице душе чешљам у твојој коси....

Истина коју желим да ти кажем

Није време ту да нам мери блискост, нису наша осећања само сусрети судбине стварности која се припила дубоко кроз нашу кожу за наша срца. Без обзира на све исписане и неисписане речи или мером свега што ћеш неком пренети, а да га не осетиш у свом погледу, претвара се у чекање - реакцију другог са оне стране парчета папира, са оне стране жице, тренуцима који прерастају у време. И опет ту, заједно се вртимо знајући да што више тражимо од нас самих губимо и предајемо део себе. Кад покушам да саберем и одузмем, да нађем срж свега, све ме врати на тебе, на мој почетак, на тренутак у времену, узајамну блискост коју ћу ти у стиховима рећи...

Сањам те у свету шарених боја и малих немира,

не дам да заспи срце у грудима,

остављам траг сузама на свили твојих рукава,

зору чекам у твојим очима,

плашим се сам новог буђења. 

Ако си полако читала реч по реч упоређујући латице руже које си скупљала ко шкољке на обали тако пажљиво и упорно, добила си од мене истину коју сам желео да ти кажем. 

П.С.

Пре само пар деценија, а мислим да је сада баш сазрело да се искаже, верујем да су и други као и ја имали сличност да овако нешто лично поделе другој половини свог бића.

1 2 3 ... 28 29 30  Sledeći»