Све од реда...

Ма, ово није песма

ово је ретроспектива,

па да се сетим

док полетим

ти ме гурни...

 

Некад би неко рекао да нема принчева, ја ипак познајем много, али је један Мали Принц (Степски вук-чудно име за принца), слажем се кад луташ много високо па ниско ти налетиш на чаробњаке-ДУХОВЕ, ал су некако они кућни нај-нај као Касперко, па још кад се човек мало ћушне у страну и схвати да понекад Илузија узме маха, па ти Пинокио покаже носић,,,уууу свашта сам сад хтео да кажем, ал ме ЦИЦИЛИ прекину, муну ме нечим лепим и слатким, вероватно кувар спремио.

Иначе ту наиђе кад кад Биљче, па Мали Алекса, милион оних мезимчета:Весела,Тијанче,Настасја итд. (верујте ми категоризацију измишљам пишем и све вас волим и видим у Калеидоскопу, ПХедере де ла Луна или већ тако. Сенка ме некад замисли пробуди Донна врати тамо где је време стало са Сањарењем56 и Домаћицом, тамо где су почеле боје. Сви текстови осликани ђинђувам-ђерлама-Бонсаијем, Војином свакидашњицом, Кабинетом тамо неке веселе Вештице, суперсоничном Хиперблогерком, Филозофским питањима примарне стварности обузете људском душом са Патосом.

Ај да оживим још милион људи око себе, бајка није бајка ако је сањаш, осећаш и видиш отворених очију, то је богатство душе које се огледалом очију наших пресликава и осликава у свима нама, то је живот, а ја ево живим живот са свима Вама, препознајем се и познајем у вашим речима.

 ЈА сам срећан.

Да се вратим у стварност, али морам рећи да Дана стварно нема кад не помислим да ће после њеног коментара да никне њен блог. Иначе имам комшику која нас све овде чита редовно, али ништа да напише, неки је блогери баш знају. 

Опет некако у страну са обала лепих наиђе Мандрак72, Вастаг, па и ДМЦ, изненади ме баш онако пријатно појава свих принцеза-Принчипес, мада понекад имамо јако фине смрене и поучне ГОСТЕ, тј. ГОШЋУ, мада је чекамо стално ипак је редовна.

Мало више пажње и око Анам, Причалице, Андријане, Каммелије и осталог цвећа у башти наших душа, јер све мирише добротом и расте поред свих нас.

Ја никако не смем да изоставим нашег морнара из Паноније, то жуто усталасано море Сунцокрета и његових враголија обојено Малом Гаравом.

Ко нам се још попео на врх листе превише вреди, знам па сви ви...али нема довољно тачкица да вас све наведем, па се сетите сами да се наведете у коментару који чекам...од свих вас...

 

Малаино, Водолијо где су ваше речи залутале,

залутале су тамо

где су стихови оставили траг

траг љубави

траг радости 

траг среће

да понекад ме повежу ваше речи, стихови и коментари и преточе мисао кроз Касперкову

песму и онда нешто још почнем да разумем, што нисам пре разумео и умео.

 

Некам ме стрес довати па ме разбаца на све стране, али има и доброг стреса у АНТИСТРЕСНЕ.

 

И тако много даље, сви сте ми ту близу имам вас и јавите се у коментару ћу вас посетити...

 

Желим Вам оно исто што Вам је Мали Принц пожелео, такође у оригиналу још од оне прошле......

Никада ме нећеш мрзети

Никада ме нећеш волети,
никада ме нећеш мрзети,
и онда када дах љубави
на уснама нестане
бол ће да престане.



Познајеш све моје границе,

плашиш се,

а моје су очи пуне

твоје љубави.

 

Гледам те 

последњи пут...

 

У сећању,

љубим, а остављам.

 

За тебе су путеви,

а мени су беспућа...

 

Никада ме нећеш волети,
никада ме нећеш мрзети,
и онда када дах љубави
на уснама нестане
бол ће да престане. 

 

Други ће бол однети,

срећу теби донети,

пусти да Месец сакрије

моје трагове...

 

Никада ме нећеш волети,
никада ме нећеш мрзети,
и онда када дах љубави
на уснама нестане
бол ће да престане. 

Кажеш: љуби ме...

Кажеш: љуби ме

док жеља не престане,

кажеш: грли ме 

јаче и највише,

кажеш: волим ме

и све тако лако је, 

а време прође,

а живот прегризе границе

твог и мог срца странице,

кажеш тихо: покри ме

јер киша почиње.

Први и последњи

Први и последњи у низу

дах година

и мраза на мом лицу

у очима

мојим венама

крв је хладна

и боје неба.

 

Први и последњи у низу

знам ко је сада близу

уснама

од немира

руке си брзо склонила

а ја?

 

Ја, ја сам престао да бежим,

ја сам остао да лежим

у свили белог

први и последњи у низу

ниси више близу...

 

Сваким даном нова лица

нова утакмица

први и последњи у низу

дишем испод твојих суза

страх у погледу

сигурна лука

више није ту,

последњи, а први у низу

остајем.

 

Први и последњи пут

враћам се да спалим сећања

у заборав,

јер то више ниси ти ,

нисам ни ја,

јер дуга је давно избледела,

а стакло на прозору

шаром мраза 

са лица пуно пахуља

пустила

Нова година.

 

Први и последњи пут

речи у низу

да будемо близу,

шапат у мрак

и бели траг,

док веје

нек љубав греје...

Падам као перо лак...

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Падам као перо лак

кроз твоје очи,

душу,

длан твоје руке додирнем,

као да молим

у паду

у том кратком лету,

без туге

окрећем свету образе топле,

љубим ветру чудне скуте,

а он ме носи

и ближе и даље теби.

 

Падам падом вечне прошлости

кроз твоје капије пољубаца,

у твоје наручје,

припадам ти

од оног дана када сам те угледао,

падам у твоју сенку

ту испод рукава

где те засврби понекад.

 

Како је лако све око мене,

предајем се,

даном одлазим у ноћ,

у туђе улице,

у туђе облаке,

падам даље, а све сам ти ближи,

страх не живи у мени,

губим себе у њему и лутам.

 

Падам лагано

скривеним сузама

поред прозора

са којих те гледах у светлу,

још увек гориш у мени

моја вечна љубави.

 

 

Тако је тамна ова ноћ,

а тако бело ово перо

и парче хартије

на мом длану.

 

Пишем писмо речима

неизговореним,

у себи гутам сваки јецај времена

без тебе,

као кора ове земље дубоки ожиљци

и море звездица на небу у нади,

чекам стрпљиво без стрпљена

као по казни,

а кзна да прође.

 

Све више љубави падам

лак као перо,

тежак као туга

што дроби све у мени.

 

Дишем и тражим те,

сенке су то,

појаве се и нестану у трену,

а трен је некад био

део твог и мог погледа,

пољубца,

део тебе и део мене,

дишем тугом.

 

Светла се пале

и светла се гасе

моје у теби вечно гори,

знам да то знаш,

ал ипак волим да кажем

поново и сваки пут,

падам...

 

Лагано сваким кораком

даље, а ближе теби

падам,

као и сваки дан без тебе

зажмурим у мраку,

заспим,

а ти ме пробудиш.

Дођеш онако заљубљено

пољубцима,

дланови и образи горе,

а руке се зноје,

тако те јако загрлим,

а загрљј траје,

падам...

 

Колико дуго,

а тако кратко траје,

падам,

у твоје наручје,

сваки пут и поново

у теби један дечак

лута и живи

чигру живота,

падам

у твоје руке

мој анђеле.

 

Није све ЈЕСЕН

Говорим ти тихо...

осећам твоје срце,

куца полако,

спаваш сновима девојчице.

 

Тако си млада у наручју љубави,

руке се губе у твојој коси,

талас за таласом и топлина,

крила свилених барки

и моје око у твом,

тако те волим јако.

 

Спајам покидане нити времена,

пустам ноћ да краде светлост

у заласку и све памтим

док те милујем у наручју среће.

 

Није све јесен,

није све зима,

у пролећу је,

у лету,

у Сунцу наших очију,

у небу, под твојим крилима

и у дечаку у води,

и твој свет у цвату,

није све Јесен.

 

Било је море,

биле су зоре и олује,

остао је песак и исушена корита река.

Небо је понело осмех, а ја твоје руке испод мојих крила.

 

Земља се буди без страха, велика је и јака, баш као наша љубав.

Путник у времену,

поново је ходао ка северу, а север се крио на југу.

Понео је сећања и упалио ватре, а оне су гореле и он их је носио.

 

Било је плаво море и вратила су се сва деца, ограде су се срушиле.

Знао је неко,

у очима су блистале сузе, а лед се топио.

Далеко је,

а у вину дубока туга нестала,

кроз истину и боре савладана,

лицем у лице речена.

 

Није све ЈЕСЕН.

 

Као и сада слика давно насликана,

лик у огледалу твојих очију,

испод мојих крила

у твом срцу откуцава

љубав на ветру успомена,

није све јесен,

није све зима,

у пролећу је,

у лету,

у Сунцу наших очију,

у небу, под твојим крилима

и у дечаку у води,

и твој свет у цвату,

није све Јесен.