Није све ЈЕСЕН

Говорим ти тихо...

осећам твоје срце,

куца полако,

спаваш сновима девојчице.

 

Тако си млада у наручју љубави,

руке се губе у твојој коси,

талас за таласом и топлина,

крила свилених барки

и моје око у твом,

тако те волим јако.

 

Спајам покидане нити времена,

пустам ноћ да краде светлост

у заласку и све памтим

док те милујем у наручју среће.

 

Није све јесен,

није све зима,

у пролећу је,

у лету,

у Сунцу наших очију,

у небу, под твојим крилима

и у дечаку у води,

и твој свет у цвату,

није све Јесен.

 

Било је море,

биле су зоре и олује,

остао је песак и исушена корита река.

Небо је понело осмех, а ја твоје руке испод мојих крила.

 

Земља се буди без страха, велика је и јака, баш као наша љубав.

Путник у времену,

поново је ходао ка северу, а север се крио на југу.

Понео је сећања и упалио ватре, а оне су гореле и он их је носио.

 

Било је плаво море и вратила су се сва деца, ограде су се срушиле.

Знао је неко,

у очима су блистале сузе, а лед се топио.

Далеко је,

а у вину дубока туга нестала,

кроз истину и боре савладана,

лицем у лице речена.

 

Није све ЈЕСЕН.

 

Као и сада слика давно насликана,

лик у огледалу твојих очију,

испод мојих крила

у твом срцу откуцава

љубав на ветру успомена,

није све јесен,

није све зима,

у пролећу је,

у лету,

у Сунцу наших очију,

у небу, под твојим крилима

и у дечаку у води,

и твој свет у цвату,

није све Јесен.