Није све ЈЕСЕН
Говорим ти тихо...
осећам твоје срце,
куца полако,
спаваш сновима девојчице.
Тако си млада у наручју љубави,
руке се губе у твојој коси,
талас за таласом и топлина,
крила свилених барки
и моје око у твом,
тако те волим јако.
Спајам покидане нити времена,
пустам ноћ да краде светлост
у заласку и све памтим
док те милујем у наручју среће.
Није све јесен,
није све зима,
у пролећу је,
у лету,
у Сунцу наших очију,
у небу, под твојим крилима
и у дечаку у води,
и твој свет у цвату,
није све Јесен.
Било је море,
биле су зоре и олује,
остао је песак и исушена корита река.
Небо је понело осмех, а ја твоје руке испод мојих крила.
Земља се буди без страха, велика је и јака, баш као наша љубав.
Путник у времену,
поново је ходао ка северу, а север се крио на југу.
Понео је сећања и упалио ватре, а оне су гореле и он их је носио.
Било је плаво море и вратила су се сва деца, ограде су се срушиле.
Знао је неко,
у очима су блистале сузе, а лед се топио.
Далеко је,
а у вину дубока туга нестала,
кроз истину и боре савладана,
лицем у лице речена.
Није све ЈЕСЕН.
Као и сада слика давно насликана,
лик у огледалу твојих очију,
испод мојих крила
у твом срцу откуцава
љубав на ветру успомена,
није све јесен,
није све зима,
у пролећу је,
у лету,
у Сунцу наших очију,
у небу, под твојим крилима
и у дечаку у води,
и твој свет у цвату,
није све Јесен.
