И тако откуцај срца умотан у сенку ветра...

И тако откуцај срца умотан у сенку ветра коју твоје око не види, чувама да дише у мени...

Будим се са очима пуним кише ... мирише ваздух на твоје меке усне боје кајсије, јастук је мекши од твојих образа, тонем у њега поново и не додирујем те, сваки пут се окренем ко трном прободен у картонским сновима и покушавам да устанем и поново падам у сваком покушају заборава.

Сунце је јаче од јутра што ме буди, умивам се сликом која увек бледи, без изражаја и стварности за мене. Нисам уметник, да се четкица и боје просто разлију, нити песник да сажмем душу у понор и из њега пронађем фениксово перо, ал ме реч смирује, као покушај да разумем, јер после љубави остаје разум да боли у сваком сећању на њу..... 

И сенка има сећање човека

  Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Ту крај тебе лежим и ко да бежим-живом кожом срца твог пресвучен, мисао у дах да изустим и слану крв са морских обала-твојих бедара слатку као шећер окусим...

...Предао сам своје све, да у мраку сакријеш ме, само моју сенку чуј како краде тон сваке тужне струне виолине и док падаш као нежна киша низ литице среће чувам те јако топлим загрљајем под своје скуте, наборан од времена, од сећања, од чекања-НЕ ПЛАШИ СЕ-ово све те недодирује...

И тако одлазим далеко, али теби сам најближе што ћу икад бити, само тишина у свакој сени када се замислиш и дисаћу споро, будан спавати отворених очију заљубљен у тебе свих ових година и на другој страни јастука остаће празно и пуно без суза и без одговора, тако мила хладна празнина самоће... сазревања....Само ћеш ме сањати као да постојим и то је то плаветнило што се губи у нама, на свим сликарским платнима део неба, део душе која заувек лута... 

...и увек ћеш бити Сва од моје свиле, од мирисног јоргована, мека као свежа маховина, лебдећеш срцу мом у крило и купаћеш око своје Сунцем што се буди, тренутак ћеш ми бити ту, а онда ћеш ми нестати сваки пут и умиљатим пољупцем заспати на образу судбине... Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

 

...Очију наших странице душе чешљам у твојој коси....

Да ли ико од нас залута дубоко у јесен у маглу, да срце-разум помрси, да се нити-меке руке толико препознају, у два бића загрле и заувек заволе, да светлост просто исијава из окена из његова и њена два бљештава огледала супротстављена.....очију наших странице душе чешљам у твојој коси....

Пуста острва белином пешчаних чаршава обојених само нашом живом кожом, плутају и боре се у вис да досегну из мора љубави што рони наше обале песком времена што тихо из плиме у осеку претвара дан у ноћ, гаси жеђ и буди глад душе наше....очију наших странице душе чешљам у твојој коси....

Да, све се у нама реком живота препозна, лутамо рубовима или сваким почетком удахнемо поново твоје и моје име, мирис сваке боје љубави док не процвета, негде у средини истина подебља ожиљак ил два, ал путем ходаш боса, а пут до мог срца, твоја је стаза живота.. очију наших странице душе чешљам у твојој коси....

Истина коју желим да ти кажем

Није време ту да нам мери блискост, нису наша осећања само сусрети судбине стварности која се припила дубоко кроз нашу кожу за наша срца. Без обзира на све исписане и неисписане речи или мером свега што ћеш неком пренети, а да га не осетиш у свом погледу, претвара се у чекање - реакцију другог са оне стране парчета папира, са оне стране жице, тренуцима који прерастају у време. И опет ту, заједно се вртимо знајући да што више тражимо од нас самих губимо и предајемо део себе. Кад покушам да саберем и одузмем, да нађем срж свега, све ме врати на тебе, на мој почетак, на тренутак у времену, узајамну блискост коју ћу ти у стиховима рећи...

Сањам те у свету шарених боја и малих немира,

не дам да заспи срце у грудима,

остављам траг сузама на свили твојих рукава,

зору чекам у твојим очима,

плашим се сам новог буђења. 

Ако си полако читала реч по реч упоређујући латице руже које си скупљала ко шкољке на обали тако пажљиво и упорно, добила си од мене истину коју сам желео да ти кажем. 

П.С.

Пре само пар деценија, а мислим да је сада баш сазрело да се искаже, верујем да су и други као и ја имали сличност да овако нешто лично поделе другој половини свог бића.

Мислим да си оставила траг

И све ми је ту, по ко зна који пут,

прелазим исте границе - ка теби градим мостове,

лутам и кад губим борим се, 

а можда чак и он греши, 

док се играш својом тишином,

а у мислима кријеш цео свет...

 

Ја дишем ваздух поред тебе

и одговоре тражим,

да питам не смем,

само духове тражим.

 

Можда је он само неко други

сенка иза мене,

а ја ветар што ме носи.

Други део...

... Реч по реч руши тишину и ћути...

... Блиско и далеко у погледу спојено за године између нас,

... хоризонт и сећање...

... Тако топла и наша, бајка, дели и спаја нас од нас самих...

... Странци у свету који гори од потпетица туђих ...

... јако, можда више него што даљина може да дели, а срце издржи...

... Латице и ветар оставе вихор тако празан и хладан без свих тих мириса и прођу године

    наше ...

... Читам, упијам жељу заборава, ту суву хартију натопљену душом, речима посутим

    сећањем ...

... Крив сам - што корачам иза твоје сенке ...

Први део

Ту негде лагано корача мисао у мени...

Блиско и далеко једном речи у погледу спојено, неразумљиво за године између нас,

хоризонт и сећање...

А љубав тако топла и наша, баш као бајка и дели и спаја нас од нас самих...

Играо сам карту више, сигуран у несигурном свету ...

Нашао сам изгубљено у сећању и остао ту сам да га још једном оживим кроз мисао, кроз

крв што венама тече, да мало појури брже, да тело задрхти..Читао сам реч по реч у

писму које није хтело да оде и да се врати са одговором који сам унапред знао...Нисам, а

јесам - волео, јако, можда више него што даљина може да дели, а срце издржи...

Све те латице и ветар оставе вихор тако празан и хладан без свих тих мириса, тако

прођу године и туђе и наше.

Уздах док читам и упијам ту суву пожутелу хартију те речи и пут који кривуда осећам

да се ствара и брише, а ја дишем и застајем...

Између априла и маја, обично то не знаш

Пуно тога побегло далеко у мислима,

у мени,

у речима неизреченим,

само светлост што очима пружа сјај остаје да живи...

 

Видевши сваки пут твоје усне, образе румене, само сјај-одсјаја моје сенке,

зажмурих да запамтим смирај срца-само трептај љубави лептира.

 

Није ноћ у мени призвала тугу, већ хладно јутро што осврће мирис твој,

дах у мојим плућима леди топлину рањеног срца које грејала ти си.

 

Откад прођох вечним границама све туђе сузе -

што неко записом љубави остави забораву,

ја ране своје престадох да лечим,

а оне сада више не боле.

 

Испричах себи бајку да верујем у њој ти си

и крај учиних срећним да знам да сигурна ти си

и опет остадох ту где био сам

и опет запитах себе зашто је љубав само инстинкт који нас тера да грешим

и опет изнова све у једну реч је стало да ћути само у мени.

 

Сваком је зора оставила наду да ка њој тежи,

сад разумем свет и све његове мане,

сад разумем живот и све његове варке,

сад разумем смрт и тишину њену и опет бежим...

 

Нећеш ме разумети у овим редовима,

нећеш ме мање ни више волети,

бринућеш за мене као ја за тебе

у сваком новом пролазу-смени

дана и ноћи, години у којој читаш пост...

Мисао у грешкама песме о љубави

Пишем речима као диркама мелодију срца свог,

струне речи круне свилом додира твоје коже,

ветар шиба зидове беле и чаршав кошуље неба мог

ја у очима својим месец увојка твог носим

ближи смо и даљи, срећни и тужни,

наш живот и љубав у вечности крај.

 

Грлим, да речима опишем сву ту светлост,

Љубим, да пољупце низ ветар-реку и ваздух тако лако шаљем,

Жмурим, да све то забораву не дам,

Памтим, и мирис и додир и сву ту меру света што нас је родио тако несавршене,

а исте у свему што волимо бићем својим.

 

Корачам, овом земљом у свим стварним и нестварним сновима,

нашим

Не верује срце памети

....Не верује срце памети...

Пар корака испред тебе, окренем се и заостајем, љубим речи у сновима изреченим шапатом што меко спава у мени - ето како вино тече место крви, судбином мојом... 

Пробудим се тамо негде, где пре никад стајао нисам, а поглед право удари у талас, у вео плаветнила и белине, нема модро наранџастих боја што песници грешком описују сваки залазак Сунца у море.

Моје дрво расте из воде, тачно ту где твоје руке обликоваше јесен мог пролећа, као живу снагу мојих мишица, да вечно грле твоје витко тело, да се зима никад не прикраде твом осмеху среће што се ширио низ цветне ливаде па све до литице, до трагова у киши која их сакри заувек...

Имао сам и сада имам само два годишња доба у својој души, твоје пролеће и моју јесен да преплићу гране - наше руке, да расту, да шире крошњу и да јесен у мени одува твоју косу и све латице лишћа што може чешљем пуног мираса у траговима да остави, по образу бразде и боре на челу, али ти се увек смејеш у мојим очима и ја тако просто волим сву лепоту и тугу љубави на хоризонту свих оних песника - њихову риму, а мој залазак.... 

Б Р Ш Љ Е Н

Знао сам,

ту си ми под кожом

чекаш да олистам

да пригрлиш ми јако - пупољак од коже

мразом који шириш - венама дубоким

као корен јаким

вековима мојим,

плућа су ми чиста празна и без воде

руке су ко гране 

храм света и слободе

још у небо гледам

и птицама се дивим

страх да сумња крене

гране да се сломе...

 

Сунце је у мени,

а ти не даш да те будим

ја још хоћу ветар

ти се ветра бојиш,

сенка мене вреба 

ноћ би да ми палиш

ја већ сада стојим

пред вратима звезда...

 

Шта ме сутра чека

ти ме сада питаш

а моје сутра куца

у телу човека. . .

Део по део твог и мог света

По која кап туге, кане на длан

по која кап среће

по која кап светлости

и образ блед,

тако је лако изгубити, а још увек јако волети...

 

По која кап времена

у твојим и мојим очим

по која реч 

моја и твоја 

сасвим тиха и неизречена...

 

Још који издисај у хладном јутру

и празни чаршави бели

и звезде које беже,

и по која кап свега, 

а да срце не поверује...

Полуострво и пријатељи

Једне вечери шетао сам по интернету и прочитао поезију, причу, анегдоту, мисао и разумео смисао.

Те исте вечери открио сам нови свет, другачији од овог и упознао већ после дан-два нове пријатеље, нове људе.

Моје полуострво, моји пријатељи, Поздрављам вас све поново (((.)))

Дуго сам пловио од 2006 чини ми се читајући више него пишући,  да би 2014 застао у неке друге воде и са чезжњом чекао добар ветар да запловим до мог полуострва и пријатеља.

У тренуцима који су живели кроз све нас 

осећања и мисли прожете срећом-тугом и радошћу

држали су јарбол блог-брода право у вис ка небу,

а једро смо ко наше плућно крило пунили јаким ветром

наших мисли исписаних олујом топлине обогаћене сваким новим чланом.

 

Понекад бих се уплашио да брод не скрене нагло да нека страшна прича не повуче...

тек би откуцај срца нежног цвета у песми брзо вратила светло небу , а све нас на  правац.

 

Боја воде, и боја дуге мењала је годишња доба, нашу кожу и исписивала срећне и тужне боре ......... живело се и живети се мора......

 

Сада када се свом полустрву вратих, поделићу пријатељима време што прође ко трептај ока у крилима шареног лептира.  

Са терасе

Негде сам лутао, нешто сам тражио, још увек тражим...Ето као цвет на крају заборављеног пољупца што ветар само понесе, баш тако и ти лагано отрчиш далеко од мене, да осетим како је хладно јутро у мраку.

Сви ми увек очекујемо, потајно се надамо, просто желимо ту жељу вредну живота да се деси као једно заувек и да остане у нама.

Ја се не разликујем у свим тим очима незнанаца у којима си видела нешто - моја ружо, али попут тебе, моје су латице по рубовима постале грубе од времена, исту дугу коју тражиш у мојим очима можда је нађеш у себи.

То што тишина мудро ћути, што се правимо тоше ослушкујући откуцаје срца, нисмо сигурни, а пустићемо да се деси.

Па нек се деси.

Једна ружа у браон саксији на тераси шестог спрата уз кафу и време облака плавих.

Кад залуташ па се нађеш

Сви залутају

па тако и ја...

можда је поглед, можда су моје ..

и твоје....

очи...криве..

Знам да знаш да нас је...љу..б .а. в ...спојила.

И тако те нађох

у тренутку

и изгубих слично у истом,

као светлост што се поигра мраком,

као залазак руком топлом на образу,

као страница неке занимљиве књиге

неко призове судбину

да у трку склизнеш из загрљаја

зашто, зашто мора тако

Можда сам те превише заволео

тек тако

па опет 

окрене се месец око земље и земља око Сунца

и оно сија у мом и твом телу

и ја

и ти

будимо се 

помало сами самоће што дрхти у нама

сваки наш поглед тражи да утоли глад душе

а тело да се угреје од те самоће.

Само се руке прекрсте на рамена

глава спусти ка земљи

а очи склопе у мраку што нас снађе.

Тренуци се броје временом што ћути гласно у нама.

Чекам себе - правилан откуцај

да покрене механизам

да ме хладном водом умије.

1 2 3 ... 27 28 29  Sledeći»