Моји Пријатељи и друг Панонац
Види друже како пада,
пада као сваки други лист, клас жита, твоје и моје златно зрно светлости...
види види како пада и кап кише и кап пахуље снега на путу
види како тихо нестаје, како тихо у нама мења светлост
осећам како се прелама, како кружи у дубину твоје и моје душе,
види како и она осећа топло светло шарено и бело
па опет жуто и топло се рађа
из Паноније из мора из мисли из очију кад отворим...
Види Фрушку Гору
види ону крушку на самом пропланку
на рубу у даљини са градом села што некад беше
види оног друга у чамцу како сам плови
види тако близу, а тако далеко са Авале Београда мог доброг пријатеља
види како мирно пеца сваку рибу сваку годину сваку вредну сенку сећања некада што беше-
И нема тачке, и нема даље, идемо поново
идемо истим путем живота
идемо јачи
и поред нас ходају и други и млађи
идемо ближе корак у корак,
корак по корак
вратиће се и они наши
и неки нови наши
да плове заједно у корак за корак живота светлости у нама
И сећамо се Домаћице
и сећамо се исписаних речи како нас хране и падају директно у срце
и греју крилима својим ово време-душу што у нама дише за њих.
Без смера и правца светлост се мојим путем шири,
иде далеко и дубоко
и тако високо
напред и назад нема средину где ћу на том путу ја стати баш као и ти мој друже
И код мене и тебе љубав је циљ сам по себи довољан
и да свака ова реч у неком нађе склониште од кише
од снега од заборава, јер он искрено не постоји
а отвара нам очи ко страх,
а и он не постоји, баш као и црни снег
и сува киша
и сува уста што ћуте
и понекад само њену топлу тугу што искрена љубав лечи
ја ширим крила срца свога и летим са свима вама
храбар да први паднем место вас увек и сада
да поновим сваки пут и милион и опет сваки следећи лет
да идаље пишем и причам и куцам у свако срце и зрно светлости
што и у ваздуху дишете увек и сваки пут
док осећам откуцај ове коре земље - мајке што нас чува и држи тако немирне
заборавне у зачарани круг светлости своје топле.
И само понекад, само њену топлу тугу што искрена љубав лечи чувам скривену
да се пробуди у радости кад сам спреман.
Ето пријатељи ту сам и чекам вас да се вратите
кораком својим, Несаницом и свим Надимцима вашим, баш ту иза ових Блака крије се ваша
Светлост да засија са свима вама као пре.
Сјај у сећању
Шапућем тихо по ко зна који пут твоје име, изговарам у трзајима док се будим и поново
враћам у вртлог, у твоје биће својим бићем. Не знам да зауставим, не умем да ти
побегнем,
да се вратим тамо где је све почело, где сам заборавио своје име, пружио ти руку,
после тог погледа у твоје лепо лице и те мале усне и симпатичне образе испод кратке
плаве косе...
(Само си застала са њом без неке посебне намере да причаш или слушаш,
већ да убрзо кренеш даље. Она је причала са мојим другом, а ја сам ћутао и само у тебе
гледао без неке друге мисли сем да те икако додирнем)
Није то судбина, то стално говорим себи и ваљда знам, била си неко ко ми је доказао
да могу поново да волим, да будем повређен и да једноставно одем.
Све је то део мене у мени, осећањима, изразом лица, дубином погледа у мојој души
везано временом,
једном сјајном звездом,
њеном светлошћу.
Изгарамо игром туге и среће, љубави која нас води, која нас враћа и која нас сећа.
Прелазимо често исте мостове, кривудамо старим путевима и увек у тами нађемо
белу светлост ка којој лептири лете.
Све се у мени враћа, па и заборавом исплива, уобличи на длану, низ образ ил парче
хартије испуњено речима.
Није то ништа слично сликама из албума, оне не говоре загрљеним рукама како
да поново грле, да поново воле али једноставно само личе.
Пут сваке моје песме,
нит сваке моје мисли
извезен
испреплетен
светлошћу
сваке њене искре
упућен на звезде у сазвежђу
на један месец
на једно Сунце
само ту где су ми границе
туге
границе среће
где могу и умем да волим
да својим
и твојим
немирима
будим и успављујем
ветрове заборава,
Сјај по коме свој пут препознајем
и тебе заувек волим,
кривудам
пловим
нестајем
и у теби се поново
препознајем.
