Сјај у сећању
Шапућем тихо по ко зна који пут твоје име, изговарам у трзајима док се будим и поново
враћам у вртлог, у твоје биће својим бићем. Не знам да зауставим, не умем да ти
побегнем,
да се вратим тамо где је све почело, где сам заборавио своје име, пружио ти руку,
после тог погледа у твоје лепо лице и те мале усне и симпатичне образе испод кратке
плаве косе...
(Само си застала са њом без неке посебне намере да причаш или слушаш,
већ да убрзо кренеш даље. Она је причала са мојим другом, а ја сам ћутао и само у тебе
гледао без неке друге мисли сем да те икако додирнем)
Није то судбина, то стално говорим себи и ваљда знам, била си неко ко ми је доказао
да могу поново да волим, да будем повређен и да једноставно одем.
Све је то део мене у мени, осећањима, изразом лица, дубином погледа у мојој души
везано временом,
једном сјајном звездом,
њеном светлошћу.
Изгарамо игром туге и среће, љубави која нас води, која нас враћа и која нас сећа.
Прелазимо често исте мостове, кривудамо старим путевима и увек у тами нађемо
белу светлост ка којој лептири лете.
Све се у мени враћа, па и заборавом исплива, уобличи на длану, низ образ ил парче
хартије испуњено речима.
Није то ништа слично сликама из албума, оне не говоре загрљеним рукама како
да поново грле, да поново воле али једноставно само личе.
Пут сваке моје песме,
нит сваке моје мисли
извезен
испреплетен
светлошћу
сваке њене искре
упућен на звезде у сазвежђу
на један месец
на једно Сунце
само ту где су ми границе
туге
границе среће
где могу и умем да волим
да својим
и твојим
немирима
будим и успављујем
ветрове заборава,
Сјај по коме свој пут препознајем
и тебе заувек волим,
кривудам
пловим
нестајем
и у теби се поново
препознајем.
