OBLACI

Моји Пријатељи и друг Панонац

Види друже како пада,

пада као сваки други лист, клас жита, твоје и моје златно зрно светлости...

види види како пада и кап кише и кап пахуље снега на путу

види како тихо нестаје, како тихо у нама мења светлост

осећам како се прелама, како кружи у дубину твоје и моје душе,

види како и она осећа топло светло шарено и бело

па опет жуто и топло се рађа

из Паноније из мора из мисли из очију кад отворим... 

Види Фрушку Гору

види ону крушку на самом пропланку

на рубу у даљини са градом села што некад беше

види оног друга у чамцу како сам плови

види тако близу, а тако далеко са Авале Београда мог доброг пријатеља 

види како мирно пеца сваку рибу сваку годину сваку вредну сенку сећања некада што беше- 

И нема тачке, и нема даље, идемо поново 

идемо истим путем живота

идемо јачи

и поред нас ходају и други и млађи

идемо ближе корак у корак,

корак по корак

вратиће се и они наши

и неки нови наши

да плове заједно у корак за корак живота светлости у нама

И сећамо се Домаћице 

и сећамо се исписаних речи како нас хране и падају директно у срце

и греју крилима својим ово време-душу што у нама дише за њих.

Без смера и правца светлост се мојим путем шири,

иде далеко и дубоко

и тако високо

напред и назад нема средину где ћу на том путу ја стати баш као и ти мој друже 

И код мене и тебе љубав је циљ сам по себи довољан

и да свака ова реч у неком нађе склониште од кише

од снега од заборава, јер он искрено не постоји

а отвара нам очи ко страх, 

а и он не постоји, баш као и црни снег

и сува киша 

и сува уста што ћуте

и понекад само њену топлу тугу што искрена љубав лечи

ја ширим крила срца свога и летим са свима вама

храбар да први паднем место вас увек и сада

да поновим сваки пут и милион и опет сваки следећи лет

да идаље пишем и причам и куцам у свако срце и зрно светлости

што и у ваздуху дишете увек и сваки пут

док осећам откуцај ове коре земље - мајке што нас чува и држи тако немирне

заборавне у зачарани круг светлости своје топле. 

И само понекад, само њену топлу тугу што искрена љубав лечи чувам скривену

да се пробуди у радости кад сам спреман.

Ето пријатељи ту сам и чекам вас да се вратите

кораком својим, Несаницом и свим Надимцима вашим, баш ту иза ових Блака крије се ваша

Светлост да засија са свима вама као пре.