Близу си и и ја то знам и осећам

Близу си баш као и сваки додир сна у овом мору које се таласа нашим животима. Путујеш у сновима и поново се рађаш у свакој зори мојих огледала. Гледам те у тишини угашених пољубаца у трептају сваког удисаја и издисаја, лепа си.

Кожа ти је мека, а душа тако чиста и топла као гнездо у коме сам склопио своја крила и нашао мир. Да ли је то љубав ил нешто више када додиром прођеш кроз моје срце, венама протечеш као бујица и склоопиш своје и моје очи пољупцем.

Тако смо млади, а ја се плашим старости и растанка, не видим те далеко од себе никада, а опет трчим у мислима, волим те.

Све су ми речи и реченице исто започете и завршене, препознајеш их погледом, осећаш срцем, ја их не изговарам, оне те саме додирују, милују и љубе. Тако су просте и проширују се, никада се неће усложити, али их има све више и више како ти прилазим, како ти провлачим руке кроз косу, како те привијам себи и како се претварају у шапат само двеју речи: ВОЛИМ ТЕ, и престају да жуборе и смирене пониру ту у теби где Сунце и светлост извиру.

Близу си баш као и сваки додир сна у песку овог времена,

Близу си баш као и ова дечја игра без граница,

Близу си ми и ја то знам и тако осећам.  

Чекајући

Чекајући у својој души,

у лету док дрхтим и гледам

очима тужним

у веселом мраку, 

једно Сунце ми се смешка

образима дира ми крила и диже високо.

 

Месец већ односи облаке,

ја ти одлазим, а ти ми се враћаш

кроз мисли кроз додире,

тело још дрхти у страсти.

 

Ноћ је била кратка испод

ових звезда што нестају тихо

баш као и ти.

 

Гледам напред, а видим све позади,

враћам се, а одлазим

баш као и ти

сваки пут и опет чекам

тепајући твојој и мојој души

у шапату ветрова

у историји времена

у песку ових таласа

што их наше душе у љубави праве. 

ЕТО ТУ У РЕЧИМА СРЦА

Ето, једна је година прошла у тумарању и у грешкама које сам тражио и које су постојале дефинитивно.

Праштао сам свима и себи, можда и превише дуго, купао се у свом болу што је понекад прожимао сваки делић ове коже из које сам по ко зна који пут желео да искочим. Нисам се надао некој великој срећи, на небу сам видео облаке како се скупљају и у њима проналазио свој бес и свој гнев. То није било огледало, а ја сам се ипак у њему огледао.

Можда су зарасле ране, а ожиљци престали да пеку.

Чињеница је да се време променило, променио сам се и ја, она ме је променила.

ВОЛИМ ЈЕ.

........................................................................................................ 

Прошле ноћи рекао сам јој да не желим више да лутам и да тражим срећу,

НАШАО САМ ЈЕ У ЊОЈ.

Рекао сам јој да не желим више да је упознајем, да сада просто ЖЕЛИМ ДА ЈЕ ЗНАМ И ДА ОНА МЕНЕ ЗНА.

Рекао сам јој да у свим песмама које сам писао, нема ничег на почетку и на крају већ у целини, у облику, у суштини, у бојама, у додиру, у љубави тог тренутка који се сам уписује у вечност, у грљењу, у љубљењу, у светлости у њеном трептају.

Рекла ми је све ћутањем и још са две речи које су довољне за све што бих ја истртљао у налету емоција, а рекла је само:

"ВОЛИМ ТЕ".

То је мудрост рећи, а све осетити обострано и бити испуњен.

Људи, пријатељи сада стварно могу да летим, а мислио сам да то не умем, да то никада нећу научити, стално сам падао.

Нека данас остане без песме мој Блог, нек уместо ње у свима Вама проструји нека ваша песма и ове две речи од било кога који Вас и ваше све воли, јер ја Вас волим све.

Поздрав, одох сад у њене снове и пољупце да се купам.

 

..,а у мени ти..

У кораку на улици

у ниском лету срца мог

нашао сам изгубљене пољупце

и уснуле усне на својим образима.

 

Стао сам срцем

да помирим срећу и љубав.

 

На твом рамену спустио главу

далеко већ на седмом небу

на твојим грудима

у постељи од звезда.

 

Све сам то већ видео, сањао и радио

као да сам се поново родио

и очи отворио у твојим очима.

 

Одавно те познајем и знам,

одавно те љубим и волим. 

 

Мудра си,

течеш као тиха река мојим венама.  

 

Ето,

постојиш у овом мраку

да палиш моја светла,

да дишеш мојим плућима,

да видиш мојим очима,

да чекаш да се пробудим

и да поново заспим

у твом наручју.

 

 

 

ТИ

У мом оку живиш

прођеш као сенка

мирисом без трага

нестане ми сета

и кад срце тражим

додирнеш ми струне

глас у мом гласу

високе су хриди

сад је море мирно

и песма што ме буди

опет на твом длану

срце куца моје

крилима у ветар

летиш мило моје

граница и нема

само бројим зоре

таласе у песку

време сад је стало. 

 

Зажмури

У сваком огледалу сијаш

да ли те познајем

или те знам

немој ми рећи

зажмури

и пусти мене да гледам за тебе,

видео сам звезду падалицу

слагао сам те за мраве на твојим ногама

ево га месец носе га вредни морнари

пао је у море моје љубави

због тебе,

ма нисам слагао веруј ми,

не отварај очи жмури

шапућем ти песму

у сваком пољупцу који нестаје

иза твоје косе и меког уха

које се игра мојим уснама.

Врели су ти образи, жмуриш

а мени жмури срце у твом загрљају. 

Волим те тихо и јако

држим те небом мојих песама

ветром мојих снова

и јавом своје душе.

Знаш да знам да је то истина

и да ћеш ме љубити,

на тебе је ред да удариш пољупцима

преко мојих усана. 

Све је то љубав 4

И превише је много мало да кажем

и мало је можда довољно да прође

али никада није касно да подвучемо

и да све буде једнако у једној равнотежи

коју познајемо ја и ти,

НЕ ДОСТАЈЕШ МИ...

 

Слагао сам вас равнотеже нема

никад је није ни било

између двоје људи

то је тако чудно

прожима се и даје увек више

и увек лакше.

 

Све ја то знам и верујем јако

јесте стварно је лако

погледом ухватим њене усне

и нежно приђем својима,

зароним дубоко

пливам као риба

окрећем се

у свим својим мислима

у свим њеним откуцајима

у љубави која дише

нашим телима. 

 

Колико је брзо упознајем 

толико ћу је вечно волети

кроз сваки делић њеног тела

тражим своје трагове

да не заборавим где сам стао

и где ћу да наставим да љубим. 

 

Све је то љубав 3

И оно што пишем и шишеш

и оно што мислиш а ћутиш

и можда понекад кријеш

знам да знаш

да вреди

да вредиш

јер држиш срце у срцу

мојим и твојим рукама.

 

Не плашим и не плашиш се

само летиш сновима

само љубиш

рукама и уснама

све то није тако опасно

све је то нежно и све нас то веже јако

ни један грчи и ни једна кнедла у грлу

не може застати

то овде не постоји

практично је немогуће бити невешт у давању

и узимању пољубаца.

 

Волим те зато што љубав имаш у очима

Волим те зато што знам да си трчала мени

Волим те зато што постојиш и зато што си стварна

Волим те зато што си моја вечна машта

Волим те зато што си у прошлости расла

Волим те зато што си моје данас

Волим те јер ћеш и сутра и свако сутра бити поред мене

Волим те зато што ти у осмеху видим победу

Волим те зато што се не плашим падања поред тебе

Волим те и после милион и хиљаде речи које крену па остану

Волим те зато што знаш и кад чудно пишем и кад чудно дишем ти све разумеш

Волим те и то је превише, ал не и за тебе, једноставно

Волим те и то могу још више. 

Све је то љубав 2

Ево сваки пољубац у низу

кад га пишем и љубим

увек је свеж од срца,

сам живи у твом,

стално се трудиш брже да га вратиш. 

 

Пакујем речи у стихове

у строфе најлепше мисли

љубим сваком речи

која ка теби лети,

знам и не знам

да ли ће баш стићи на време,

а време не познајем када те нежно љубим

што спорије да осетиш и осетим

сваки твој и мој дрхтај срца.

 

Како је то лепо када поново волиш 

и упознајеш душу душе у коју си сада ушао

и која се као твоја отворила.

 

На рубу њених усана

нашао сам моју обалу

мој сан

у овој шкољци живота

који плута у плавом мору.

 

Нашао сам те. 

 

И поново баш сваким буђењем

гледам те очи које ми јутром

кажу дођи, а ноћима узми ме

нешто ми топло прође телом

и као да ме загрлиш тада

ја се опет пробудим

са твојом руком на срцу.

 

О како те толико волим

све је то љубав

и на једној и на другој страни јастука

увек исти сан

у сну смо ти и ја

на јави ти и ја

ништа више не постоји

постијиш само ти и у теби ја.

 

 

Све је то љубав

Понекад се сакријем, снуждим и стиснем у празно

ставрно понекад сакријем своје очи и срце

као да их немам у мраку нађем топао мирис

можда и заспим отворених очију,

једноставно не знам нисам сигуран,

чудан сам у сопственом чуду

када бежим од своје сенке

ал и то добије своју круну

и свој крај.

 

Сада сам свој поново у једном месту

на једној земљи која нас све исте рађа

да се котрљамо и штрапкамо насмејани ил тужни.

 

У свом лету са цвета на цвет задовољне пчеле 

и ветар на њиховим крилима у ливади посутој светлошћу

видео сам свој цвет, осетио њен мирис.

 

И сада као и тада љубав је нешто што се осети шапатом погледа

истих наших топлих и превише блиских

замотаних у свакој секунди вечности

како је лако све то памтити и знати

баш као што знамо и ти и ја,

не могу да престанем да те љубим 

иако се у сваком пољупцу будим 

и поново нестајем, трошим и дајем

узимам и бежим, једноставно постао сам овисник

твојих усана, пијан од твојих очију

бесан од чекања једног па другог загрљаја.

 

Шта бих ти све дао да ме јуриш у сваком сну

кад немир и пожуда крену кроз ове жиле

кад јурне живот ко плес у тами

и зора пробуди светлост у мојој роси

кад нам се косе умрсе

кад нам рукави постану тесни

кад из груди крене уздах

и кад га уздахом вратиш.

 

Ако икада небом ухватим корак твој

пустићу Месецу да завра траг,

а Сунцу да ми га јутром нађе.

Тако ћу се изнова будити са росом изнад колена 

и твојим слатким уздасима. 

 

ЗАГРЉАЈ

Нешто као уздах, волим те

ал не изговорих то.

 

Кратак тренутак,

а дуг осећај љубави у срцу,

истинита љубав преточена

Сунцем срца које стрепи

судбином која раздваја и спаја,

овај пут је спојила.

 

Ништа у животу није лако,

па чак и сада када светлом

грлим загонетке вечне.

 

Све су песме остале на ветру,

и игре очију остале на светлу,

једино ми мрак сакрио сенку

и сузу у оку, које више нема.

 

Нешто као уздах, волим те

ал не изговорих то.

 

Стежеш снагом срца

дубином своје љубави,

нисам слутио колика је

док ме ниси још једном загрлила,

баш си брза, волим те.

 

Колико је то лако склопити руке око мене

подићи ме тако високо да ни заборав не може

да дође и и однесе ми то заувек.

Како си знала да је то јаче од пољупца,

а да са пољупцем заједно иде.

 

Нешто као уздах, волим те

ал не изговорих то.

 

Јао како је лако пробао сам и ја око тебе

задржао сам те дуже иако су се руке одвојиле одавно.

Понео сам те са собом знаш већ где, у кутку свог срца

на скривено место на мом јастуку у мојим мислима,

између јаве и сна, знаш тамо где се светови додирују

и лептири у стомаку играју.

 

Нешто као уздах, волим те

ал не изговорих то.

 

Ево још једном сам те празних руку загрлио,

нисам заборавио, само сам те осетио

баш као и сваки пут кад бих те погледао

један дрхтај и сан нестао.

 

Нешто као уздах, волим те

ал не изговорих то.

 

Пробудио сам се у твојим очима,

у твојим рукама, у твојој коси,

са твојим мирисима

у загрљају твог срца и наше љубави.

 

О колика је та вечност у загрљају кад је сви тако лако осете и прецене,

у кратком веку своје судбине и бесциљне беседе коју заборављају када одлазе?

Знам, сви ће рећи, нико не зна, а знају сви. 

 

Нешто као уздах, волим те

ал не изговорих то.

 

У загрљају. 

Истом снагом света

Истом снагом света

и са дугом у очима

да ли знаш

зашто шапат

заборављаш.

 

Када крену зиме и накупе се капи кише

у кристалу на мом длану,

опет се топе.

 

Све те латице црвене и жуте,

беле и розе,

у бојама по свим пољима

исте снаге света.

 

Цветови твојих мириса

кошуља моје светлости,

на рубу твојих усана

пољпци мојих усана,

истом снагом света.

 

Кораци меки ко уздаси 

истом снагом на заласку

у боји мора на починку

твоје и моје очи

сањају

истом снагом љубави.

 

Погоди ти пријатељу мој

колико је јака

колико је чила

та жеља што тиња у мени

ко буктиња

у свакој тами.

 

Истом снагом померам брда

прелети планине и сва мора,

истом снагом рукама крадем месец

гледам како се мења и бледи

осећам да свиће нова зора.

 

Знам да одговор знаш

истом снагом света

истом љубави срца твога

и срца мога.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         

Речи лептира

Чаробна спона у несаници и мојим очима,

залуд покушавам мраком да упалим светла

и опет у тихом грому летим њој.

 

Светла су погашена, а ја их у даљини видим,

снагу у крилима, осећам како се грчи

видим је опет је близу

ал крила постају слаба.

 

Залуд покушавам мраком да упалим светла

и опет у тихом грому летим њој.

 

Не знам да ли смем да зажмурим

да заспим у сан

да ли ће ме ветар тада подићи њој?

 

Залуд покушавам мраком да упалим светла

и опет у тихом грому летим њој.

 

 

ИПАК САМО ПРИЈАТЕЉИ

Уживам у сваком тренутку са њом,

Делим ваздух њеног уздаха,

Гледам лице мог огледала,

Пратим покрете њеног бића,

Мерим вечност њеног погледа.

 

Седимо мирни, а немирни,

Све у неким причама,

Ту смо, а мисли на другој страни дуге.

 

Нашли смо ћуп од злата,

Нико му не прилази,

Гледамо га издалека,

а сувише смо близу.

 

Вода из извора

ко живот из њеног длана

истичу.

 

Моје реке течу туђим коритом,

не смеш да пловиш њима.

Знам, сакрио сам то у соби туге,

у кутку срца, на пустој обали сивог мора.

 

Знам да не постоји милион разлога,

већ само један.

Јесте сувише јак за обоје.

 

Колико је остало откуцаја могa срца

у овом времену, у овом простору,

и за кога, ако не за тебе?

 

Мислим, празна је свака моја реч срца

јер знам да га осећаш, а не смеш га чувати.

Ослушкујем како се граде

нови зидови самоће око тебе и око мене,

ко их гради?

 

Видиш ли како одлазе

по ко зна који пут

птице селице

и са њима ја.

 

Речи ове песме никад нећу пустити

да прошетају твојим уснама,

јер ја не знам зашто је разлог љубав

и зашто је разлог истина

у мраку неког другог разлога

превише јачег који нас раздваја.

 

Зашто кажеш морамо да причамо?

Зашто кажеш компликовано је?

Зашто судиш тамо где нема судија?

Зашто желиш назад у пријатеље?

Зашто не желиш да знаш

да се речи и осећања љубави

не враћају?

 

Тамо где је требало грешку ћутања

исправити пољупцем,

погледом рекла си стани

и стао сам.

 

Гледам ти руке које би да греле,

које би ко моје да љубе додиром

сваки део твога тела.

 

Чекамо у тренуцима тишине

да свану неке нове речи

неке празне зоре...

 

Осмехом глупу тишину

прелазимо бледим погледом,

не знамо ко више губи,

а губимо нас,

сваким погледом нашим

у којима се од сада срећемо,

само пријатељу мој.

 

Тако си лепа...

Тако си лепа свежином нове зоре

покривена новим пролећем

сваког лета моје зиме

велом тајни

искрене љубави

из мог у твом срцу.

 

Без реда на станици живота

стојим иза теба у мирису твоје коже

ноћ ми притиска дланове и диже руке, 

а очи траже твоја светла у мом мраку

та два бисера у мору љубави коју осећам

покривен твојим уздасима на овој стени живота

као данас и сутра свако ће поћи и одлетети,

али ја нећу,

моја су крила код тебе вечно остала

оног дана и оне ноћи.

 

Тако си лепа док читам веселе риме твога срца

осећам те и дрхтим сваким страхом кога не познајем,

тако си лепа и тако си близу, а плашим се да те не изгубим.

 

Тако си лепа, а ја срећан да то осетим 

прстима својим додирнем твоје танке струне

у коси таласи узбуркани најлепши снови,

а ветрови пролазе кроз дан и кроз ноћ.

 

Чувам те срцем и браним сваким погледом, својом сенком

на хоризонту прелазим из дана у ноћ чежњом коју осећам

кад ниси ту поред мене.

 

Тако си јака и тако грејеш моје срце

осећам како растеш у мени 

како се будиш и протежеш своја крила.

 

Тако те љубим уснама по мекој кожи

сваки пут изнова да не оставим траг

стално се враћам и опијам

опијумом љубави и твоје нежности.

 

Ставићу место Сунца твоје очи у мојим очима

 

Ставићу место Месеца твоје очи у мојим очима

 

Бићеш мој дан и моја ноћ, желим да будем слеп

за све само не за твоје очи

ту сам нашао уточиште и мој чаробни брег

никад више не желим да изгубим

моје светло и моју таму.

 

Тако сам богат 

ти си моје највеће богатство

ја сам и слуга и господар

то још нико никада није био

то не постоји.

 

Тако си лепа свежином нове зоре

покривена новим пролећем

сваког лета моје зиме

велом тајни

искрене љубави

из мог у твом срцу.