ЗАГРЉАЈ

Нешто као уздах, волим те

ал не изговорих то.

 

Кратак тренутак,

а дуг осећај љубави у срцу,

истинита љубав преточена

Сунцем срца које стрепи

судбином која раздваја и спаја,

овај пут је спојила.

 

Ништа у животу није лако,

па чак и сада када светлом

грлим загонетке вечне.

 

Све су песме остале на ветру,

и игре очију остале на светлу,

једино ми мрак сакрио сенку

и сузу у оку, које више нема.

 

Нешто као уздах, волим те

ал не изговорих то.

 

Стежеш снагом срца

дубином своје љубави,

нисам слутио колика је

док ме ниси још једном загрлила,

баш си брза, волим те.

 

Колико је то лако склопити руке око мене

подићи ме тако високо да ни заборав не може

да дође и и однесе ми то заувек.

Како си знала да је то јаче од пољупца,

а да са пољупцем заједно иде.

 

Нешто као уздах, волим те

ал не изговорих то.

 

Јао како је лако пробао сам и ја око тебе

задржао сам те дуже иако су се руке одвојиле одавно.

Понео сам те са собом знаш већ где, у кутку свог срца

на скривено место на мом јастуку у мојим мислима,

између јаве и сна, знаш тамо где се светови додирују

и лептири у стомаку играју.

 

Нешто као уздах, волим те

ал не изговорих то.

 

Ево још једном сам те празних руку загрлио,

нисам заборавио, само сам те осетио

баш као и сваки пут кад бих те погледао

један дрхтај и сан нестао.

 

Нешто као уздах, волим те

ал не изговорих то.

 

Пробудио сам се у твојим очима,

у твојим рукама, у твојој коси,

са твојим мирисима

у загрљају твог срца и наше љубави.

 

О колика је та вечност у загрљају кад је сви тако лако осете и прецене,

у кратком веку своје судбине и бесциљне беседе коју заборављају када одлазе?

Знам, сви ће рећи, нико не зна, а знају сви. 

 

Нешто као уздах, волим те

ал не изговорих то.

 

У загрљају.