Једно писмо

....Писмо је само туга која се носи у џепу тешког капута. Једном када га обучеш тешко га скидаш са себе, просто срасте, ја ти то не желим, ни теби ни неком другом. Гране које се суше сваким пролећем када љубав понесе ветар туђих немира и удари кроз тебе, тешко шта прође и остане. Имате у себи и једна и друга много више да пружите него да завијате у једну ил две ноћи пораза ваше победе.Време на крају туђег рачуна испрси цех срца у броју ваших година. Нек љубав чак и после ових речи донесе одлуку срца.

....Писмо је само одраз емоција, мог лика у твом огледалу, спора река Панонска. У њему имаш и немаш, све као жути лист јесењи, мио ти је док пада на срце, а када падне онда си већ стигла до краја. Крај писма је као и крај дана у ноћи наших немира и чудна магија док нам око и поглед не залута шумом неког позива ил СМС-ом пријатеља, тад нам је он најпотребнији. Обично задрхтим кад ми се срце спусти у пете и заголица страх свих страхова да жутим летом без јесени у зиму после лета пређем кораком детета. Тога се највише плашим, као и зубара (  ово друго је глупи страх са разлогом, на њега не обраћај пажњу, на њега морам само да обратим ја ).

...Елем писмо је и туга која се пише бледим рукописом...

...Писмо је и весела срећа која није могла брже да стигне, већ је морала писмом...