ИПАК САМО ПРИЈАТЕЉИ
Уживам у сваком тренутку са њом,
Делим ваздух њеног уздаха,
Гледам лице мог огледала,
Пратим покрете њеног бића,
Мерим вечност њеног погледа.
Седимо мирни, а немирни,
Све у неким причама,
Ту смо, а мисли на другој страни дуге.
Нашли смо ћуп од злата,
Нико му не прилази,
Гледамо га издалека,
а сувише смо близу.
Вода из извора
ко живот из њеног длана
истичу.
Моје реке течу туђим коритом,
не смеш да пловиш њима.
Знам, сакрио сам то у соби туге,
у кутку срца, на пустој обали сивог мора.
Знам да не постоји милион разлога,
већ само један.
Јесте сувише јак за обоје.
Колико је остало откуцаја могa срца
у овом времену, у овом простору,
и за кога, ако не за тебе?
Мислим, празна је свака моја реч срца
јер знам да га осећаш, а не смеш га чувати.
Ослушкујем како се граде
нови зидови самоће око тебе и око мене,
ко их гради?
Видиш ли како одлазе
по ко зна који пут
птице селице
и са њима ја.
Речи ове песме никад нећу пустити
да прошетају твојим уснама,
јер ја не знам зашто је разлог љубав
и зашто је разлог истина
у мраку неког другог разлога
превише јачег који нас раздваја.
Зашто кажеш морамо да причамо?
Зашто кажеш компликовано је?
Зашто судиш тамо где нема судија?
Зашто желиш назад у пријатеље?
Зашто не желиш да знаш
да се речи и осећања љубави
не враћају?
Тамо где је требало грешку ћутања
исправити пољупцем,
погледом рекла си стани
и стао сам.
Гледам ти руке које би да греле,
које би ко моје да љубе додиром
сваки део твога тела.
Чекамо у тренуцима тишине
да свану неке нове речи
неке празне зоре...
Осмехом глупу тишину
прелазимо бледим погледом,
не знамо ко више губи,
а губимо нас,
сваким погледом нашим
у којима се од сада срећемо,
само пријатељу мој.
