ИПАК САМО ПРИЈАТЕЉИ

Уживам у сваком тренутку са њом,

Делим ваздух њеног уздаха,

Гледам лице мог огледала,

Пратим покрете њеног бића,

Мерим вечност њеног погледа.

 

Седимо мирни, а немирни,

Све у неким причама,

Ту смо, а мисли на другој страни дуге.

 

Нашли смо ћуп од злата,

Нико му не прилази,

Гледамо га издалека,

а сувише смо близу.

 

Вода из извора

ко живот из њеног длана

истичу.

 

Моје реке течу туђим коритом,

не смеш да пловиш њима.

Знам, сакрио сам то у соби туге,

у кутку срца, на пустој обали сивог мора.

 

Знам да не постоји милион разлога,

већ само један.

Јесте сувише јак за обоје.

 

Колико је остало откуцаја могa срца

у овом времену, у овом простору,

и за кога, ако не за тебе?

 

Мислим, празна је свака моја реч срца

јер знам да га осећаш, а не смеш га чувати.

Ослушкујем како се граде

нови зидови самоће око тебе и око мене,

ко их гради?

 

Видиш ли како одлазе

по ко зна који пут

птице селице

и са њима ја.

 

Речи ове песме никад нећу пустити

да прошетају твојим уснама,

јер ја не знам зашто је разлог љубав

и зашто је разлог истина

у мраку неког другог разлога

превише јачег који нас раздваја.

 

Зашто кажеш морамо да причамо?

Зашто кажеш компликовано је?

Зашто судиш тамо где нема судија?

Зашто желиш назад у пријатеље?

Зашто не желиш да знаш

да се речи и осећања љубави

не враћају?

 

Тамо где је требало грешку ћутања

исправити пољупцем,

погледом рекла си стани

и стао сам.

 

Гледам ти руке које би да греле,

које би ко моје да љубе додиром

сваки део твога тела.

 

Чекамо у тренуцима тишине

да свану неке нове речи

неке празне зоре...

 

Осмехом глупу тишину

прелазимо бледим погледом,

не знамо ко више губи,

а губимо нас,

сваким погледом нашим

у којима се од сада срећемо,

само пријатељу мој.