И тако откуцај срца умотан у сенку ветра...

И тако откуцај срца умотан у сенку ветра коју твоје око не види, чувама да дише у мени...

Будим се са очима пуним кише ... мирише ваздух на твоје меке усне боје кајсије, јастук је мекши од твојих образа, тонем у њега поново и не додирујем те, сваки пут се окренем ко трном прободен у картонским сновима и покушавам да устанем и поново падам у сваком покушају заборава.

Сунце је јаче од јутра што ме буди, умивам се сликом која увек бледи, без изражаја и стварности за мене. Нисам уметник, да се четкица и боје просто разлију, нити песник да сажмем душу у понор и из њега пронађем фениксово перо, ал ме реч смирује, као покушај да разумем, јер после љубави остаје разум да боли у сваком сећању на њу..... 

И сенка има сећање човека

  Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Ту крај тебе лежим и ко да бежим-живом кожом срца твог пресвучен, мисао у дах да изустим и слану крв са морских обала-твојих бедара слатку као шећер окусим...

...Предао сам своје све, да у мраку сакријеш ме, само моју сенку чуј како краде тон сваке тужне струне виолине и док падаш као нежна киша низ литице среће чувам те јако топлим загрљајем под своје скуте, наборан од времена, од сећања, од чекања-НЕ ПЛАШИ СЕ-ово све те недодирује...

И тако одлазим далеко, али теби сам најближе што ћу икад бити, само тишина у свакој сени када се замислиш и дисаћу споро, будан спавати отворених очију заљубљен у тебе свих ових година и на другој страни јастука остаће празно и пуно без суза и без одговора, тако мила хладна празнина самоће... сазревања....Само ћеш ме сањати као да постојим и то је то плаветнило што се губи у нама, на свим сликарским платнима део неба, део душе која заувек лута... 

...и увек ћеш бити Сва од моје свиле, од мирисног јоргована, мека као свежа маховина, лебдећеш срцу мом у крило и купаћеш око своје Сунцем што се буди, тренутак ћеш ми бити ту, а онда ћеш ми нестати сваки пут и умиљатим пољупцем заспати на образу судбине... Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE