И тако откуцај срца умотан у сенку ветра...

И тако откуцај срца умотан у сенку ветра коју твоје око не види, чувама да дише у мени...

Будим се са очима пуним кише ... мирише ваздух на твоје меке усне боје кајсије, јастук је мекши од твојих образа, тонем у њега поново и не додирујем те, сваки пут се окренем ко трном прободен у картонским сновима и покушавам да устанем и поново падам у сваком покушају заборава.

Сунце је јаче од јутра што ме буди, умивам се сликом која увек бледи, без изражаја и стварности за мене. Нисам уметник, да се четкица и боје просто разлију, нити песник да сажмем душу у понор и из њега пронађем фениксово перо, ал ме реч смирује, као покушај да разумем, јер после љубави остаје разум да боли у сваком сећању на њу.....