У души се познајемо

Толико тога ћу ти рећи

једним погледом срца мог

у длан срца твог.

 

Толико тога је време прогутало

плимом и осеком на нашим уснама

и све оне заборављене плаже

и сав песак времена

и сваки прамен твоје свилене косе.

 

Толико се јако трудим 

да не дрхтим,

да ћутањем 

прекинем све године и дане 

неког тихог очаја

неког сна,

толико тога,

а она ипак зна....

 

Жедна душа љубави

искреног срца и бистрих очију

сузом испраних чаршава

наших жеља,

далеко од Сунца,

далеко од пешчаних обала.

 

Колико тога, а само једно

праштање,

трњем прекинуте везе

бачене успомене

пожутеле фотографије,

она зна...

 

Грешком исписано,

избрисано,

из мог,

из твог,

споменара.

 

Поклоњена мисао 

једног путника,

стих старог морнара,

празна удица.

 

Толико тога,

а ништа моје.

 

Свет носи капут времена

стигла је зима,

ја те познајем у душу.

 

Толико тога ћу ти рећи

једним погледом срца мог

у длан срца твог.

 

Ово је један тренутак у времену, никоме га нисам посветио, али је ту и лако препознатљив, баш као и свако јутро и свака ноћ, тако и он прође.

Овде са Вама ме мање има због посла који се надам да завршим до краја децембра ове године.

Све вас поздрављам:))

Нека дува (са посветом Сањарењу56)

Легенда каже да је ветар био сам,

да га нико није осетио,

да га нико није ни познаво,

да су и планине и мора

само имале сан о њему,

нико га никада није познавао.

 

Легенде кажу да се Сунце на Земљи

смењивало са Кишом, а киша са Снегом.

Да је цвеће увек расло као и свако дрво,

само право, пружајући латице Сунцу 

толико слободно и толико високо

да су птице једним замахом крила летеле високо.

 

Када је Време увидело да све на земљи

превише брзо расте и стари,

да се са даном неко роди,

а да се са ноћи већ неко губи,

сети се ветра и шапну Облацима,

а облаци Мору, а море Планинама.

 

Легенде кажу да су се Таласи 

одједном дигли,

да их је Хрид одбила

Каменом руком

и да се Ветар пробудио

у једној Пећини.

 

Легенде кажу да је будан

дувао далеко,

преко планина, мора и долина,

дувао је кроз крошње и савијао их,

разносио латице и кривио стабла,

спустао птице и борио се са њиховим крилима.

 

Легенде кажу да је успорио старење

и да су људи почели да прилазе једни другима

како би се згрејали када их ухвати у киши и зими.

 

Дан када их је ветар срео на пропланку,

када је одлазио неко њихов,

у часу када је издахнуо,

легенде каже:

да се у ветру селила душа,

да ће са њим да лута,

да ће се враћати и одлазити

и да ће вечно бити ту уз њих са њим.

 

Када су месеци и године прошли

људи су почели да се сећају

сваки пут када би их ветар

дочекао у близини.

 

Доносио је и односио успомене

и сећања на вољене, 

баш као латице руже свој мирис.

 

Поклањам ти мирис руже ветрова Сањарење56. Уреди мили кутак душе да у њему поветарац заспи. 

 

Колико је то много, а мало

Колико те волим

то ни сам не знам сигурно,

мало је за много љубави,

и ти то добро знаш

кад ћутим-ћутиш у загрљају нежности.

 

Некада се сутон спусти у тренутку

када ми погледи лутају долином ружа,

када ми мирис твоје косе донесе ветар,

када се јесен облачи у зиму,

када се теби враћам кући.

 

Колико тога је у твојим бојама

обојило моје срце, моју душу.

 

Узећу те за север југа,

за запад истока,

увек иста срећна страна света,

али срцу и оку топла и сигурна лука,

слободна обала, без граница и туђих станица.

 

Још си као вино у чаши моје душе,

опоро и јако,

а опијаш врло лако.

 

Колико те волим

не желим никада

да заборавим... 

 

 

Сањам те

Сањам те даном ноћи коју осећам,

далеко сам од куће и од своје душе,

негде у свим облацима видим твоје лице,

смејеш се у сну нашим радостима,

младост пролази твојим лицем,

и лепота остаје заувек.

 

Сањам те у свету шарених боја и малих немира,

недам да заспи срце у грудима,

остављам траг сузама на свили твојих рукава,

зору чекам у твојим очима,

плашим се сам новог буђења. 

Ко још шета улицом са главом на њеном срцу

Еј бре , мислим да је време да седнем

ма јок да полетим

па да се мало срушим на тебе својим пољубцима.

Што се само жалиш,

па бићу нежан

ионако си ме заборавила ових дана

под прстима који те нису миловали.

 

Еј бре шта се мешкољиш стално,

пришао сам ти близу

да чујем како куцка,

не није ме срамота  на улици,

да, ето дошло ми,

јао,ко то још мисли сем тебе

да проверавам дал се беба мрднула,

ти ниси трудна, бар не данас,

па нисам главу прислонио на стомак

већ на твоје срце.

Залог времена

Колико је само људи сломило своје оловке живота на парчету беле хартије?

Нико се питао, да питати није питан, а ко ће га знати и знање је знањем наслеђена појава-ствар, ко ће га знати,кад које какви злобници вештином речи душе нам воде.

Шта би ти пријатељу хтио рећи, а да већ знаш-не знаш, препознаш и заборавиш. Колико је већ истина-неистине изречено, схваћено несхваћено, немуштим језиком потштапано с`колена на коленце, степеницама преко камена кроз живот мој и твој склупчан у сенци великих и гласних. 

Шта би ти ја хтио рећи, а да ти већ одвећ знаш-не знаш. Мукле су све наше наде и схватања новог и савременог, а душа се оплеменит хтела водом са нових извора, неко је скренуо и изровао корита, а руке бразде дубоке, знојем наших чела склапају мудрост тишине и јецаја у тами туђих сенки.

Али брига, бригу дозива, пусте су улице заборава, а срећа хода између стрњишта и багрема цветног с`пролећа и лета, ко ће га знати сем веровања и предања да ће нешто проћи и доћи. Дан заборава и Сунце јесени по ноћи поворка беседника.

Верујем можда и превише људској души да прашта, да уме трн из ока извадити без бола, верујем да мисао једног човека може вечно да спаја, верујем твојим речима и уздасима.

Да трајати мора, а мора, нек се љубављу зна да име твоје и моје остане вечна поезија. 

 

Испред стихова и речи

Изаћи ћу испред својих стихова,

јер ти познајеш боју моје туге,

јер си у мојој души

нашла музику своје среће.

 

Изаћи ћу испред својих речи,

јер си својим очима у мојим

видела љубав и снагу,

јер су нам се руке загрлиле,

а усне додирнуле пољупцем.

 

Тако откривен и бео

пустићу да ме покријеш 

меком свилом свога тела,

тако откривен и бео

остаћу твој заувек

у сваком откуцају срца.

 

И док се годишња доба мењају,

док откуцај срца траје

волећу те тихо, а јако,

грлићу те само тако...

 

Мушко срце

Дечак у песку

облак у магли

збуњена сенка

оштра реч

свака игра

брзи пољубац

све је то...

 

Некад се питам

како куца

зашто је тврдо,

коме окреће леђа,

зашто је воли,

колико је грубо

и зашто боли.

 

Мушко срце

не зна да плаче,

сузе су нешто друго.

 

Дечак у песку

облак у магли

збуњена сенка

оштра реч

свака игра

брзи пољубац

све је то...

 

Допусти ми да...

Допусти ми да те ухватим за руку,

да ти шапнем жељу,

да откључам закључано срце,

допусти ми то да урадим...

 

Покренућу рингишпил у твојој глави,

загрејаћу твоје срце,

расућу све скупљене звездице,

пустићу месец иза облака 

да те насмеје.

 

Сећаш се,

лако је,

рашири своја крила

моја мила.

 

Види ме очима дета

ја нисам сам 

сама је само она туга,

њу си заборавила.

 

Види смејем се

док падам

у загрљај твоје љубави,

а наше вечности.

 

Љуби, грли и воли,

буди оно што си одувек била,

светлост моје душе,

уздигни се својим крилима,

отвори своје блиставе бисере,

нацртај наше небо дугиним бојама,

изгуби за нас кључ времена,

да не одлазимо тако брзо од нас самих. 

СЕЋАЊЕ

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Ево дођох да седнем,

По ко зна који пут да те нешто пријупитам

По ко зна који пут да олакшам душу,

Да нешто кажем у празно.

Дођох да дишем

На мало ветра-заветрини

На тој пољани испред себе

Да малкице погледам изнад облака,

А испод ока,

Да се тргнем оне зиме са планине

Да ме Сунце жива спржи

Да ма мермем камена што прска кроз руке

Тугом своје белине не умори рада.

 

Одавно сам тугу своју,

живот своје среће уклесао.

 

Под тим сводом,

Ко да сам знао,

Тог дана доћи

Платити ћеф том шејтану,

Опраним рукама стиснути камен.

 

У зноју трну руке и жуљеви пуцају.

Он ме гледаху тајно

Са неке висине  у трептају ударци јаки

Чекаше ту ноћ, зоре ове

Да приповедам јасном месецу

Кам да се клањам моме алаху,

Ал нек не бије звезда у стрехе кукувије,

Нек ме махалом нечује раја,

Нек ми се мук моје муке сакрије

У недра где иначе душа крије своје ране.

 

Ноћ је јутро тешко дочекала,

А јутром је кафа из џезве врућа заплакала

Ни крв ни вода да сперу клетве високе сени.

 

 

Не знам...

Дал пробуди студен,

камен се стегну,

А нануле пукоше низ калдрму кусу,

Одвећ гласан да вришти у ушима глувим

Туп топот коњаника дође да води безбожно тело

Ланцима везан у зноју и крви

Видех грешног себе

Очима лутам препознајем скуте

Пролећа хаљине пусте

И беле латице трешње и перпера сјај,

Окрете се ветар нанесе лишће

И гукну јесен шимшира старачке пеге,

Ја не знам дал река по но моста жубори.

 

Већ сам у Дрини босим ногама камен газио.

Млад сам био да бих пазио,

Умео да разумем ћутљиве људе,

У спознају среће руком лако грлио,

А ноћима у сате бежао,

Ко ме би ја сада требао.

 

Стадоше на врх моста,

Он се сруши као да моли

Глава у крви, свезане руке,

Молим у души, а гледам очима

Део тог камена

мермер је постао,

Одрони се од стене,

Скрши рукама сваки делић природе

Појео себе.

 

Сабљом сукну млаз живота,

Сазреше трешње једном процветане у њеним очима

Давно изгубљене.

Сетих се бола, сетих се туге и радости

Што је трчала босонога подно реке брзе,

Плетеницом дугом, густе јаке црне косе

Израсле груди из очију ватра, а усне да љубе,

Ко ме је срећа једном спустила љубав у лице

Просула у срце, тај више клетви у животу нема.

Махом сам шаптао речи кроз снове твоје

Бдио над меком белином твоје коже,

Тад  ми не беху отврдле руке, ал батина старог мајстора

На леђима уреза временом снагу бола.

 

Расли смо згуснуто у зеленој трави,

смејали се свакој ноћи у пољупцима.

Наручје твоје беше чедно и бело, а руке мирисне руже.

Дал сам те чуо у речима,

Дал те заволех у тој тишини,

Кад спустише звезде сјај у трави.

Како је рука твоја додиром смирила моје немире,

А глас што пронесе ветар низ котлину

Чаролију вечности једног пољупца,

Сигурни загрљај, врати се срцем,

Да очи не плачу, да се леђа судбини не окрећу,

Рекла си врати се зором јер ноћ ми те краде,

отима далеко,

знам ја да ћеш ми доћи,

чекаћу као туга у камену да је време растопи у својој белини.

Рекла си,

ако окасним,

ако ме касно та судбина теби врати,

ако те не буде када се вратим,

ако..,ако те преко мора нова зора успори,

ако ме заборав понесе превише далеко,

и ако се икада вратим, а рекла си вратићу се,

да само прођем,

ту поред реке на нашем месту где сушисмо мокре кошуље,

да ће остати бели камен и у њему туга,

тако ситна, саткана снагом  изгубљене љубави,

твоје и моје...

 

Осташе речи да звоне у мојим ушима,

А тело измучено паде са моста,

са тог каменог свода у реку.

Ја остадох нем и глув,

Да доле низ реку гледам како се тело ломи,

Кривуда,наспрам утабаног пута.

 

 

Сећање врати тмину,

дан ноћи у којој се вратих,

по ноћи ме испрати

да се даном вратим,

не смогох снаге да ме дан дочека,

проклет осванух леђима о бели камен.

 

Сећањем твојих речи сузе пустах

болом утучен кидах кошуље беле

чојом пресвучене и коже избраздане

ожиљци много,

ни један не боли, а бола је мало,

за душу продадох само име своје,

скренуше гаврани с пута

мук моје долине испод каменог свода,

СПОЗНАЋУ БЕЛО

У очима,

Скршићу руке нека боле,

Наћи ћу нит, струну твоје белине.

Тако ме шејтан обори доле,

Да камену белом душу тражим,

Кроз све те жиле,

Ја чујем да куца,

Твоје срце.

Оно лагано у теби и мени

Кад дођеш ћутке испод моје руке,

знам ниси од оних

што те стрељају погледом

преврну и осмехом добију,

ти ме добијеш срцем.

 

Знам тишином си мудро ћутала

у мом загрљају,

знала си, а можда и ниси,

то више није битно

твој ход и очи учинили су ову магију вечном.

 

Можда сад спаваш на својој страни јастука,

али ипак спаваш на мојој страни срца,

знам да знаш то,

колико сам ти само пута то

прошапутао нежним пољупцима испод твоје мирисне косе.

 

Можда су сва нова буђења без тебе,

са тобом,

у мојим мислима остала,

али очи се отворе,

руке рашире,

а срце полети ка теби.

 

Можда сам те узео,

кроз крв у мојим венама струјиш,

постао сам зависник твојих

тихих речи и меких пољубаца.

Ни превише гласних

ни превише брзих,

као срна би се уплашено скрила

сваке своје отворено-искрене речи

као да си их превише рекла,

спустиш брзо поглед од мог погледа,

зашто кад те волим и желим искрено.

 

Још увек дугу у твојим очима тражим,

желим се спустити дубоко у твоје срце,

да снег и лед никад више не осетим

не осетиш,

и да нам не завеју пут.

 

Како је лепо грлити те тренуцима среће,

а они никада не престају,

стално их сањам

лагано у теби,

лагано у мени,

будиш се и будим

зором твоје љубави

смирајем моје руке на твом образу,

ноћи твоје нежности

прстима топлих шара на кожи,

пусташ да ноћ испусти звезде,

да моје и твоје тело дрхти у заносу љубави,

да нам је све у трену напето

и да се све у жар и зној споји

остави дубоко траг задовољства,

да га непрестано заједно тражимо,

поново преврнути у свакој ноћи нашег раја,

мраком скривени,

слободни,

раширених крила,

онако лагано у теби у мени

пролази време,

љубав се дели

и свако зрно песка наше пустиње

и свака кап у нашем мору

и нешто најдуже недељиво,

недостижно,

што и кроз нас позајмљено уме да куца,

то време пролази љубави.

 

Оставићу лагано нашу ноћ,

претворићу је у дан

када си дошла,

када је моја туга отишла,

знаћеш зашто је твоје

ћутање тако лековито,

знаћеш зашто си ме освојила лагано,

препознаћеш светлост коју ти поклањам.

 

Тако је једноставно и после оволико речи у стиховима

да волим те много

да волим те јако

да ми је сва моја

уствари твоја снага.

 

Део је тебе у мени,

препознајеш,

познајеш,

лагано

у теби,

у мени. 

 

 

Између је време

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Осећам како се прикрадаш док жмурим у мраку,

Осећам да ћутањем освајаш сваки делић моје коже,

Осећам да постајеш јака, као свака сенка иза свог господара.

Нисам себи увек умео да објасним све страхове, све своје збуњене погледе, а опет толико је грубих и површних питања у глави, а мени је већ ионако довољно компликован живот, условљен разним проблемима и поприличним глупостима.

Мали разговор са погрешно бираним речима може да направи хаос, али не данас не сутра, већ сада. Чак и док читам неке ствари, а оне су обично већ остареле дан-два или већ недељу. Ма то није више важно кад нас све вести стижу у лету, пуни смо свега и свачега, али највише празнине свих нас.

То ме највише плаши.

Искра коју понесемо или сами створимо, не може да догори до краја, да знам и сам, да је то страшно, али борити се није лако, јер овде нема победника.

Више пута сам ходао страницама прошлости и будућности, држао сам се невидљивим нитима наших душа, читао чаробне стихове љубави, писао их у низу, поклањао крила њихове моћи, шапутао их пољупцима.

Нешто се променило, па су пољупци остали у облацима, изнад мог свода, испод мог неба, спознајући бело, нисам крио кише, нисам спуштао поглед, гледао сам све очима детета.

Киша не може вечно да пада…

Нисам тужан толико да су моја размишљања сетно отишла у јесење шуме, обојене златно жутим лишћем њене косе. Кад већ моја љубав жели да уђе, ја јој и сада широм отварам врата, срце је то које дрхти када њу привијем уз себе. Можда онај тренутак крајичком ока што прође, што се осети дубоко кроз поглед ока, та заљубљеност и то треперење увек постоји.

И после ноћи спорог буђења поред ње ја све осећам, и кад те нежно загрлим и пољупцем потврдим сигурност твог сна, а топлином тела касније буђење разума уз кафу и ти знаш све. Очи су пуне, а празнине нема јер те гледам, јер ме гледаш, два насупрот огледала душе.

Када одеш, пролази време и путују све лажи, неке блесаве истине, док те моје мисли траже, и сви они изговори, остајемо сами у мраку. Тога се највише бојим, а носим га у себи и он се види на светлости у мраку, хода мојим кораком и расте мојим немиром, мојим страхом.

Осећам како се прикрадаш док жмурим у мраку,

Осећам да ћутањем освајаш сваки делић моје коже,

Осећам да постајеш јака, као свака сенка иза свог господара.

Спознаћу бело

Спознаћу бело...

Једног дана или ноћи која се спрема

отворићу сва чула

пустићу срце да слободом корача

без икаквих стега,

нек га рани све 

и нека га само

ако већ мора,

ал нек ме не буде

сви људи

нек ме не држе сва сећања моја

нек ме не виде сви

нек ме брате пусте 

да удисајем издисаја

видим моју звезду,

ако сам пао 

нека сам пао

на својим плећима

жар птице селице

острво туге

кап среће

и море живота 

у вртлогу немира

својим телом 

и пољупцима поклањао.

Спознаћу бело

ничим изазван

срушићу стеге

оборићу све стубове

и слике извући из рама,

зашто сте људи себе 

ставили у одела вечности

туге и среће,

поделом спали у заборав стари,

ко вас то једном у мрак гура.

Спознаћу бело

и опет у задаху

среће ил туге

ни сам не знам шта је то срећа

кад ме несрећом хране,

ко ме то лаже

из друге руке

ко ме је крв

као и река света мутна

ко ме су мисли моје

ко ме су речи твоје

упућене, саме и празне.

Спознаћу бело,

зашто ме умараш

тишином своје душе,

тераш да схватим

притисак магле,

знаш да се будим 

и одлазим јутром, а враћам мраком,

знаш  да,

спознаћу бело.

Папир

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Одувек сам гледао ту твоју белину,

тај папир беле соли.

Колико је живот крив,

а колико га криво виде,

Ни он није туђ исцепан

у четири ћошка

као ни живот,

а ни смрт рађања вредна.

 

Посвета девојци коју познајем кроз речи...

Музика душе

Синоћ сам те струном тражио

песмом својом тихо дозивао,

да умем песмом ко руком грлити

сад би ту била, моја љубави.

 

Ал ветар шаље пољупце

од бисера и мирис латице

твога срца странице

и отпеване стихове.

 

У теби сам срце сакрио

твој сам лик упамтио,

из руку твојих воду попио

на образ твој, своје чело спустио.

 

Да те нисам нашао

још би светом лутао,

да ти нисам пришао

у мраку бих остао.

 

Колико дана, година,

колико свитања,

Толико много пораза,

толико много кајања.

 

Синоћ сам те струном тражио

песмом својом тихо дозивао,

да умем песмом ко руком грлити

сад би ту била, моја љубави.