Спознаћу бело

Спознаћу бело...

Једног дана или ноћи која се спрема

отворићу сва чула

пустићу срце да слободом корача

без икаквих стега,

нек га рани све 

и нека га само

ако већ мора,

ал нек ме не буде

сви људи

нек ме не држе сва сећања моја

нек ме не виде сви

нек ме брате пусте 

да удисајем издисаја

видим моју звезду,

ако сам пао 

нека сам пао

на својим плећима

жар птице селице

острво туге

кап среће

и море живота 

у вртлогу немира

својим телом 

и пољупцима поклањао.

Спознаћу бело

ничим изазван

срушићу стеге

оборићу све стубове

и слике извући из рама,

зашто сте људи себе 

ставили у одела вечности

туге и среће,

поделом спали у заборав стари,

ко вас то једном у мрак гура.

Спознаћу бело

и опет у задаху

среће ил туге

ни сам не знам шта је то срећа

кад ме несрећом хране,

ко ме то лаже

из друге руке

ко ме је крв

као и река света мутна

ко ме су мисли моје

ко ме су речи твоје

упућене, саме и празне.

Спознаћу бело,

зашто ме умараш

тишином своје душе,

тераш да схватим

притисак магле,

знаш да се будим 

и одлазим јутром, а враћам мраком,

знаш  да,

спознаћу бело.