Допусти ми да...

Допусти ми да те ухватим за руку,

да ти шапнем жељу,

да откључам закључано срце,

допусти ми то да урадим...

 

Покренућу рингишпил у твојој глави,

загрејаћу твоје срце,

расућу све скупљене звездице,

пустићу месец иза облака 

да те насмеје.

 

Сећаш се,

лако је,

рашири своја крила

моја мила.

 

Види ме очима дета

ја нисам сам 

сама је само она туга,

њу си заборавила.

 

Види смејем се

док падам

у загрљај твоје љубави,

а наше вечности.

 

Љуби, грли и воли,

буди оно што си одувек била,

светлост моје душе,

уздигни се својим крилима,

отвори своје блиставе бисере,

нацртај наше небо дугиним бојама,

изгуби за нас кључ времена,

да не одлазимо тако брзо од нас самих. 

СЕЋАЊЕ

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Ево дођох да седнем,

По ко зна који пут да те нешто пријупитам

По ко зна који пут да олакшам душу,

Да нешто кажем у празно.

Дођох да дишем

На мало ветра-заветрини

На тој пољани испред себе

Да малкице погледам изнад облака,

А испод ока,

Да се тргнем оне зиме са планине

Да ме Сунце жива спржи

Да ма мермем камена што прска кроз руке

Тугом своје белине не умори рада.

 

Одавно сам тугу своју,

живот своје среће уклесао.

 

Под тим сводом,

Ко да сам знао,

Тог дана доћи

Платити ћеф том шејтану,

Опраним рукама стиснути камен.

 

У зноју трну руке и жуљеви пуцају.

Он ме гледаху тајно

Са неке висине  у трептају ударци јаки

Чекаше ту ноћ, зоре ове

Да приповедам јасном месецу

Кам да се клањам моме алаху,

Ал нек не бије звезда у стрехе кукувије,

Нек ме махалом нечује раја,

Нек ми се мук моје муке сакрије

У недра где иначе душа крије своје ране.

 

Ноћ је јутро тешко дочекала,

А јутром је кафа из џезве врућа заплакала

Ни крв ни вода да сперу клетве високе сени.

 

 

Не знам...

Дал пробуди студен,

камен се стегну,

А нануле пукоше низ калдрму кусу,

Одвећ гласан да вришти у ушима глувим

Туп топот коњаника дође да води безбожно тело

Ланцима везан у зноју и крви

Видех грешног себе

Очима лутам препознајем скуте

Пролећа хаљине пусте

И беле латице трешње и перпера сјај,

Окрете се ветар нанесе лишће

И гукну јесен шимшира старачке пеге,

Ја не знам дал река по но моста жубори.

 

Већ сам у Дрини босим ногама камен газио.

Млад сам био да бих пазио,

Умео да разумем ћутљиве људе,

У спознају среће руком лако грлио,

А ноћима у сате бежао,

Ко ме би ја сада требао.

 

Стадоше на врх моста,

Он се сруши као да моли

Глава у крви, свезане руке,

Молим у души, а гледам очима

Део тог камена

мермер је постао,

Одрони се од стене,

Скрши рукама сваки делић природе

Појео себе.

 

Сабљом сукну млаз живота,

Сазреше трешње једном процветане у њеним очима

Давно изгубљене.

Сетих се бола, сетих се туге и радости

Што је трчала босонога подно реке брзе,

Плетеницом дугом, густе јаке црне косе

Израсле груди из очију ватра, а усне да љубе,

Ко ме је срећа једном спустила љубав у лице

Просула у срце, тај више клетви у животу нема.

Махом сам шаптао речи кроз снове твоје

Бдио над меком белином твоје коже,

Тад  ми не беху отврдле руке, ал батина старог мајстора

На леђима уреза временом снагу бола.

 

Расли смо згуснуто у зеленој трави,

смејали се свакој ноћи у пољупцима.

Наручје твоје беше чедно и бело, а руке мирисне руже.

Дал сам те чуо у речима,

Дал те заволех у тој тишини,

Кад спустише звезде сјај у трави.

Како је рука твоја додиром смирила моје немире,

А глас што пронесе ветар низ котлину

Чаролију вечности једног пољупца,

Сигурни загрљај, врати се срцем,

Да очи не плачу, да се леђа судбини не окрећу,

Рекла си врати се зором јер ноћ ми те краде,

отима далеко,

знам ја да ћеш ми доћи,

чекаћу као туга у камену да је време растопи у својој белини.

Рекла си,

ако окасним,

ако ме касно та судбина теби врати,

ако те не буде када се вратим,

ако..,ако те преко мора нова зора успори,

ако ме заборав понесе превише далеко,

и ако се икада вратим, а рекла си вратићу се,

да само прођем,

ту поред реке на нашем месту где сушисмо мокре кошуље,

да ће остати бели камен и у њему туга,

тако ситна, саткана снагом  изгубљене љубави,

твоје и моје...

 

Осташе речи да звоне у мојим ушима,

А тело измучено паде са моста,

са тог каменог свода у реку.

Ја остадох нем и глув,

Да доле низ реку гледам како се тело ломи,

Кривуда,наспрам утабаног пута.

 

 

Сећање врати тмину,

дан ноћи у којој се вратих,

по ноћи ме испрати

да се даном вратим,

не смогох снаге да ме дан дочека,

проклет осванух леђима о бели камен.

 

Сећањем твојих речи сузе пустах

болом утучен кидах кошуље беле

чојом пресвучене и коже избраздане

ожиљци много,

ни један не боли, а бола је мало,

за душу продадох само име своје,

скренуше гаврани с пута

мук моје долине испод каменог свода,

СПОЗНАЋУ БЕЛО

У очима,

Скршићу руке нека боле,

Наћи ћу нит, струну твоје белине.

Тако ме шејтан обори доле,

Да камену белом душу тражим,

Кроз све те жиле,

Ја чујем да куца,

Твоје срце.

Оно лагано у теби и мени

Кад дођеш ћутке испод моје руке,

знам ниси од оних

што те стрељају погледом

преврну и осмехом добију,

ти ме добијеш срцем.

 

Знам тишином си мудро ћутала

у мом загрљају,

знала си, а можда и ниси,

то више није битно

твој ход и очи учинили су ову магију вечном.

 

Можда сад спаваш на својој страни јастука,

али ипак спаваш на мојој страни срца,

знам да знаш то,

колико сам ти само пута то

прошапутао нежним пољупцима испод твоје мирисне косе.

 

Можда су сва нова буђења без тебе,

са тобом,

у мојим мислима остала,

али очи се отворе,

руке рашире,

а срце полети ка теби.

 

Можда сам те узео,

кроз крв у мојим венама струјиш,

постао сам зависник твојих

тихих речи и меких пољубаца.

Ни превише гласних

ни превише брзих,

као срна би се уплашено скрила

сваке своје отворено-искрене речи

као да си их превише рекла,

спустиш брзо поглед од мог погледа,

зашто кад те волим и желим искрено.

 

Још увек дугу у твојим очима тражим,

желим се спустити дубоко у твоје срце,

да снег и лед никад више не осетим

не осетиш,

и да нам не завеју пут.

 

Како је лепо грлити те тренуцима среће,

а они никада не престају,

стално их сањам

лагано у теби,

лагано у мени,

будиш се и будим

зором твоје љубави

смирајем моје руке на твом образу,

ноћи твоје нежности

прстима топлих шара на кожи,

пусташ да ноћ испусти звезде,

да моје и твоје тело дрхти у заносу љубави,

да нам је све у трену напето

и да се све у жар и зној споји

остави дубоко траг задовољства,

да га непрестано заједно тражимо,

поново преврнути у свакој ноћи нашег раја,

мраком скривени,

слободни,

раширених крила,

онако лагано у теби у мени

пролази време,

љубав се дели

и свако зрно песка наше пустиње

и свака кап у нашем мору

и нешто најдуже недељиво,

недостижно,

што и кроз нас позајмљено уме да куца,

то време пролази љубави.

 

Оставићу лагано нашу ноћ,

претворићу је у дан

када си дошла,

када је моја туга отишла,

знаћеш зашто је твоје

ћутање тако лековито,

знаћеш зашто си ме освојила лагано,

препознаћеш светлост коју ти поклањам.

 

Тако је једноставно и после оволико речи у стиховима

да волим те много

да волим те јако

да ми је сва моја

уствари твоја снага.

 

Део је тебе у мени,

препознајеш,

познајеш,

лагано

у теби,

у мени.