У души се познајемо

Толико тога ћу ти рећи

једним погледом срца мог

у длан срца твог.

 

Толико тога је време прогутало

плимом и осеком на нашим уснама

и све оне заборављене плаже

и сав песак времена

и сваки прамен твоје свилене косе.

 

Толико се јако трудим 

да не дрхтим,

да ћутањем 

прекинем све године и дане 

неког тихог очаја

неког сна,

толико тога,

а она ипак зна....

 

Жедна душа љубави

искреног срца и бистрих очију

сузом испраних чаршава

наших жеља,

далеко од Сунца,

далеко од пешчаних обала.

 

Колико тога, а само једно

праштање,

трњем прекинуте везе

бачене успомене

пожутеле фотографије,

она зна...

 

Грешком исписано,

избрисано,

из мог,

из твог,

споменара.

 

Поклоњена мисао 

једног путника,

стих старог морнара,

празна удица.

 

Толико тога,

а ништа моје.

 

Свет носи капут времена

стигла је зима,

ја те познајем у душу.

 

Толико тога ћу ти рећи

једним погледом срца мог

у длан срца твог.

 

Ово је један тренутак у времену, никоме га нисам посветио, али је ту и лако препознатљив, баш као и свако јутро и свака ноћ, тако и он прође.

Овде са Вама ме мање има због посла који се надам да завршим до краја децембра ове године.

Све вас поздрављам:))