Нека дува (са посветом Сањарењу56)
Легенда каже да је ветар био сам,
да га нико није осетио,
да га нико није ни познаво,
да су и планине и мора
само имале сан о њему,
нико га никада није познавао.
Легенде кажу да се Сунце на Земљи
смењивало са Кишом, а киша са Снегом.
Да је цвеће увек расло као и свако дрво,
само право, пружајући латице Сунцу
толико слободно и толико високо
да су птице једним замахом крила летеле високо.
Када је Време увидело да све на земљи
превише брзо расте и стари,
да се са даном неко роди,
а да се са ноћи већ неко губи,
сети се ветра и шапну Облацима,
а облаци Мору, а море Планинама.
Легенде кажу да су се Таласи
одједном дигли,
да их је Хрид одбила
Каменом руком
и да се Ветар пробудио
у једној Пећини.
Легенде кажу да је будан
дувао далеко,
преко планина, мора и долина,
дувао је кроз крошње и савијао их,
разносио латице и кривио стабла,
спустао птице и борио се са њиховим крилима.
Легенде кажу да је успорио старење
и да су људи почели да прилазе једни другима
како би се згрејали када их ухвати у киши и зими.
Дан када их је ветар срео на пропланку,
када је одлазио неко њихов,
у часу када је издахнуо,
легенде каже:
да се у ветру селила душа,
да ће са њим да лута,
да ће се враћати и одлазити
и да ће вечно бити ту уз њих са њим.
Када су месеци и године прошли
људи су почели да се сећају
сваки пут када би их ветар
дочекао у близини.
Доносио је и односио успомене
и сећања на вољене,
баш као латице руже свој мирис.
Поклањам ти мирис руже ветрова Сањарење56. Уреди мили кутак душе да у њему поветарац заспи.
