Нека дува (са посветом Сањарењу56)

Легенда каже да је ветар био сам,

да га нико није осетио,

да га нико није ни познаво,

да су и планине и мора

само имале сан о њему,

нико га никада није познавао.

 

Легенде кажу да се Сунце на Земљи

смењивало са Кишом, а киша са Снегом.

Да је цвеће увек расло као и свако дрво,

само право, пружајући латице Сунцу 

толико слободно и толико високо

да су птице једним замахом крила летеле високо.

 

Када је Време увидело да све на земљи

превише брзо расте и стари,

да се са даном неко роди,

а да се са ноћи већ неко губи,

сети се ветра и шапну Облацима,

а облаци Мору, а море Планинама.

 

Легенде кажу да су се Таласи 

одједном дигли,

да их је Хрид одбила

Каменом руком

и да се Ветар пробудио

у једној Пећини.

 

Легенде кажу да је будан

дувао далеко,

преко планина, мора и долина,

дувао је кроз крошње и савијао их,

разносио латице и кривио стабла,

спустао птице и борио се са њиховим крилима.

 

Легенде кажу да је успорио старење

и да су људи почели да прилазе једни другима

како би се згрејали када их ухвати у киши и зими.

 

Дан када их је ветар срео на пропланку,

када је одлазио неко њихов,

у часу када је издахнуо,

легенде каже:

да се у ветру селила душа,

да ће са њим да лута,

да ће се враћати и одлазити

и да ће вечно бити ту уз њих са њим.

 

Када су месеци и године прошли

људи су почели да се сећају

сваки пут када би их ветар

дочекао у близини.

 

Доносио је и односио успомене

и сећања на вољене, 

баш као латице руже свој мирис.

 

Поклањам ти мирис руже ветрова Сањарење56. Уреди мили кутак душе да у њему поветарац заспи.