Између снова и мириса руже
Дуго сам тражио снове
и један цвет руже
далеко од заборава скривени
и једном давно обећани
никад до краја исањани
никад до боје латица
у срцу да осетим мирис.
Како те је тешко желети
како те је тешко чекати
венути сваке јесени
и рађати се поново с пролећа.
Ништа није лако без тебе
и у мислима лутам често
даље од оног што смо обећали
и изнад облака створих царство
јер на земљи не беше довољно љубави,
од нас остаје само сенка да бледи
писма да лутају
адресе да се губе,
а обећања бришу.
Дуго сам тражио снове
и један цвет руже
поново да сањам
поново да осетим
и сваки пут себе издам
баш кад мисао мре,
ти ме превариш па се појавиш.
Рано се вратих теби слободо да пишем без срама
Рано се вратих теби слободо
из једног ропства у друго,
законом очуване хладне лукове
господарства и презира.
Не знаш моје име,
а њиме ми кидаш кожу са леђа
знаш да боли, да не пролази,
сама си себи света
у сваком походу срама.
Рано се вратих теби слободо
непрозирна од ових црних дана,
светом је овим корачао ђаво,
посуо коров и зло у нама.
Откад ме знаш у риту самоће
вечери гладне без јаука,
ја своју слободу писањем браним
мислима својим док живе у мени.
Рано се вратих теби слободо
у белој кошуљи без рукава
од њих истих
браћом што зову
ја и љубав забораву посла.
Рано се вратих теби слободо
тишином у кутку душе што мре.
Рано се вратих теби слободо,
прође ми време
дођоше снови
и чудни ожиљци заборава.
Сад је у мени пролеће рано
мирис пољских цветова.
Рано се вратих теби слободо
да поново нађем љубави гнездо.
Увек је било искушења
страхова разних и срама,
ал именом твојим
и нада почиње да се јавља.
Рано се вратих теби слободо
да моје нејако јача
да глас свој из грла пустим
да своју драгу загрлим и љубим.
Рано се вратих теби слободо
да истину кажем у лице.
Да се више не делимо и да не одлазимо
Није лако ставити своје мисли
протурити их кроз срце
и из тог филтра вратити
све што ће у нама довољно дуго остати
да нас подсети и увери
ко смо,
шта смо
и чему тежимо.
Све те поделе и мали ратови
са свим тим лошим речима у ветру
носе наше судбине на пусте обале.
Пријатељи слобода је море различитости,
а мудрост у сваком свитању и заласку,
не мoj те да нас таласи понесу превише високо,
у пенушавости белог на песку вода сама исчезне,
свака је плима одраз осеке,
ваша реч иста као живот ваше душе,
када је тешко само дишите.
Овај блог.рс доживео сам као место у срцу сваког од нас, можда превише лично, можда не по дефиницији да је блог електронски дневник, али ето свако од нас кога сам својим речима додирнуо мислим да је задржао за тренутак моју мисао, мој део душе, моје пријатељство, ништа друго у замену сем узајамно поверење и ширење позитивне енергије.
Овај свет у коме живимо доста нас је поделио од себе самих од стварних вредности, заменио нископрофилним излизаним клишеима-полтронским односима у мултинационалном глобалном хаосу у једну обезвређености саме јединке, саме душе.
Осетио сам потребу да се изразим на другачији начин, да нешто променим, да пробам и да успем бар у жељи да дам крила свим оним правим вредностима и јединој која све обједињује да полети у нама и из нас...а то је љубав...отуда мој ник КРИЛА АНЂЕЛА.
Криво ми је када неко одлази који својим речима даје смисао и мојој идеји, исто ми је криво када се неко намерно спрда са људима сличним мени, а не покушава да помогне у идеји дружења, размени мисли и давању искуства.
Један апел читајте и коментаришите по својој вољи, пристојно и умерено, овај блог је пре свега пријатељско место, ја лично никада нисам никога напао нити је мене ико напао.
Не одлазите и не делите се.
Поздрав
Део душе и тела
Ако ме нађеш да лутам пространствима црвених дина пуних мириса руже,
да ме златно наранџаста светлост покрива у мислима,
знај бићу само једна душа у шкољци ухваћеног времена,
само једна барка - ишчезле пахуље туге у твојим очима,
ништа више од оног мало што је остало тихо као сат живота да куца...
Опет, ако ме не нађеш ту где сам рекао да ћу бити,
није ни важно, важно је само да покушај траје,
да се смењују дани и да нестају ноћи
да их има за мене мање, а за тебе више,
знаш нестају и они...
Све у своје време
љубав није само бајка
чекање у погледима
и тренутак среће,
велика је то целина за мене и тебе
чији смо део...
Некад само неразумљиве поруке у речима
што теку као реке без извора,
а понекад и саме мисли скривених погледа тишине,
ево и ноћас узимају данак сна
изданак нове зоре.
Проћиће све ово што нас чека
и док исто куца у нама
поред мора као мисао таласа
отшкринућемо врата
твог истока и мог запада.
Ако ме нађеш...пробај сада, ту сам међу оним звездама.
Много пре
Много пре тебе
ни близу
одвећ далеко
мисли поделише
сваку зору
и сваку ноћ
и ову тишину_
Много пре тебе
ја узех
једну ружу
њене латице
у своје руке
сву лепоту облика
дах радости и туге_
Много пре тебе
срцу ближе
осетих зрелост јесењих плодова
препознах кишне кораке своје
и дугу у тим зеленим очима_
И сада када те гледам
док мирно спаваш
поред нашег сина
много пре тебе
видех
ту срећну слику
живота мога_
