Једно подне

...Весела, стани, па нећу те стићи тако луду, Боже ко би ми поверовао да сам са њом

сада....Дајеш ми пољубац право у срце, у те дивне образе остављам отисак, како

ћу сам без тих меких руку-правих латица на мојим раменима у тренуцима који се 

памте...Одлазе ласте, смењују се јесен и зима, видео сам роду како дограђује гнездо,

испрекидани снови на јави у мојим и твојим очима држе нас тог поподнева заједно.

Не знам све како почиње, не знам како се завршава, али једно ћу одувек знати...

волети тебе било је лако....

 

Ма ко ме пита за тебе

залуд је мисао бацио

нико нас више не зна

нестали без трага у бескрају

по путевима песак

у срцу празнина вуче

мој добри стари друже

пусти ме да заспим 

да останем код куће.

 

Лутали смо светом

без граница

чекали ветар на станицама,

можда ни море

није таласом поклопило обалу

од белог песка,

парче месечеве сенке

што нас је свило саме

поред пуцкетаве ватре,

загрљени само лепотом

цвета љубави,

ко би га знао

када се деси

и остане да живи у нама

и после свих олуја

млад још увек поред тебе стојим,

да те заувек волим. 

Веруј ми док корачаш полако

...

...Неко други, неко ко није ја...

.Живот, оштра ивица сваке форме која се креће,

доктрина неукроћене горопади..Светлост наше таме у шаблонима раја...

 

Опет пишемо песме...

грчимо свету риме,

волимо наше најближе

желимо..им.. да...

и верујемо стварно у то...

Са сваким пољупцем се будимо

остајемо да га и увече дочекамо

чак и када је касно он увек значи наду,

траг сваког почетка,

признајте себи

увек је лакше када је поново

први пут..сваки пут.

У свакој звезди на небу видим њен сјај

у сваком сјају њене очи

и тако увек

признајем себи,

опрости за речи,

опрости за вику и бес,

опрости за бол,

што те више,

што ме више,

она нас највише..боли..

и поново празно између нас...

да трепери и да кида

већ онако блиску, топлу, даљину

ништа више нема немерљиву границу

све се пореди у нама и око нас

па чак и дан и свака ноћ

у мислима горе ватре ратова љубави

нисмо превише слични

али сви исто мрзимо

све друго, а најмање нас саме,

 а када то схватимо

после толико изгубљених битака

препознамо се по кожи која је трпела бол

извидамо ране, исте ожиљке,

смиримо отровне језике

и помиримо руке загрљајем

постајемо опет сами у својој љуштури

од испуцале коже која дише

и споро откуцава у нама.

Одбројавамо тренутке док љубав поново дође

ил залута намерно.

Ништа лепше од топлог Сунца у твојим очима,

рекао сам тихо у себи

погледом у хоризонт

баш тамо где се спајао Дунав са небом.

Ето ту ми је негде остало срце,

знаш,

ветрови су помало груби

на кожи која се пробуди из сна.

Оно што остаје од човека у нама

Зар да ветар остави хладноћу да стрепи у мени

из страха да очи сузе пусте,

да опет прошетам долином туге,

у тишини видех вео живота

како трепери,

пустих га

да ме прође.....(за Мому Капора)

 

Опет тако мала у мени

на трен из срца

јави се,

љубав,

мисао,

топлина,

да прелије

и порасте.

 

Да тако једноставно крене

као и сваки наш корак,

да стрепи март у мени

пролеће што чекам

пупољком у роси

без мраза и зиме.

 

Ја већ путујем ка њему

оставих своје песме и приче

видех дугу са истока и југа

заборавих слова у стиховима

спаковах осмех у прилозима

и пођох пријатељима. 

 

Ти си пријатељу пошао

први у овој години

али дужим путем,

а ниједна друга неће

иста бити без тебе

сада...(за Мому Капора).

 

И обрни-окрени

запамтио сам те у мислима

као део сваког сећања 

из дана у дан

и ти и ја

прелазићемо границе,

ја овоземаљске,

а ти временске.

 

Испада смешно,

али живот поред тебе

за мене је сад пун

јасних путоказа,

светла у мраку.

 

Некако не знам

ал има то име,

а ми га губимо и налазимо

поново,

све ми се чини да си ми сада

ближи разумевањем живота

виђеним Београдом и његовим

малим варкама и истинама,

са Калемегдана

испод куле

поред парка и трамваја,

на реци

и сплавовима.

 

Пуно је неизвађених корена

тврдих стабла

згрчених грана

исеченх Платана,

да...

сада још увек нема лишћа,

а превише је лишаја,

шта би ти на то рекао?

а да,

ти би то можда прећутао

и можда увек кад твоје очи наду виде

испричао неком променом времена

поплочаном калдрмом низ Скадарлију,

штета што не пописмо неку причу

у Три шешира,

ипак вечност је пред свима нама

биће времена.

За њега

Нисам схватао како то можеш да читаш тишину са немих усана,

да пратиш мимику покрета,

поглед у очима,

да ћутиш у мојим мислима,

али био си писац Месеца и део светлости овог Сунца.

 

Читао сам те тихо у својим мислима,

гутао речи 

и поново ослушкивао

премеравао их

па кад кад додиривао.

 

Некако су те исте речи

дисале пером твоје руке

покретом из кратких линија

из трзаја тела,

уздаха и издаха.

 

Увек једна за другом

нова слика

одвојена од прозора

испред кога су

и облаци бежали.

 

Па нисам остао сам без тебе

и други су те примили

у своје схватање овог света

баш као и ти његове стубове

да држе спратове човечанства.

 

И прагови остају иза тебе

као шине

испуцале травом између колосека.

 

Некако у другима 

и док си био ту са

нама,

видело се,

знало се,

да пролази светлост

у твојој призми 

на другога.

 

Ко би ти отворио врата

исписао прве странице

и срећом и тугом,

па опет све то замотао животом

у једну велику породицу.

 

Не знам,

не осврћем се често

лутајући са тобом,

а већ смо отишли предалеко.

 

Ето баш ова тишина

како је сада нарасла,

претворила се у росу,

а ти још једном причом

пишеш своју судбину

у нама.

СХВАТАМ...

...опет ме боље познајеш него себе и сада када нисам ту,

ту поред тебе, да делимо можда љубав, а можда само тугу.

 

Знам, само причам, а причом својом бежим даље од тебе

и то баш увек кад прстима кренеш по кожи,

кад пољупци почну да греју, да ме топе,

да усне искреност дају нашим лицима у мраку,

на светлу у свету у коме други воле...

 

Ти себе спушташ, спутаваш и губиш

због мене,

а ја вредан тога....

можда свако чекање....

свако надање...

на корак од истине.

 

Ја сам недовршена реченица упућена теби,

ја те волим, а ти ме волиш више...

Од свих жена у овом тренутку

у овом времену највише вредиш.

 

Колико је тога да се речима никад није рекло

између нас самих...

 

Сада тек схватам како ме обликујеш својом љубави

како престаје бес твојим загрљајем

твојим и мојим ћутањем.

 

Знам како те боли тишина,

ја сам њен прави бол,

осећам је,

избледеће...

 

Колико је прошло од јуче,

од прекјуче.. од нечега-

до сада, ако се верује и чека,

воли и предаје,

не знам, али пробаћу то схватим.

 

Чекаћу твоје очи,

чекаћу и твоје усне

и руке на свом врату

загрљај, пољубац можда...

 

Признаћу ти све

и страх ће да нестане

када кренем

када се вратим теби

па нек и погрешим

и нек буде касно

макар и тај поглед

који ми поклониш

вредеће за један живот више.

Бар да...

Бар да ти шапатом приђем

да истиснем даљину

да те волим

да у сан уђем твојом жељом

у велика цветна поља,

на рубу усана мирис

у очима Сунца

да потиснем све кишне облаке

да те заволим јако

као да сам ти близу

загрљен твојом сенком

неосуђен

да своју казну служим.

 

Бар да ти шапатом кажем све своје мисли

да потрошим време,

да дишем мирис твоје коже,

да признам,

да вратим,

да отворим твоје срце.

 

Бар да залутам сваки пут

овако далеко

и ....

да ти се вратим,

и кад је касно,

кад је прекасно

увек ће

бар да постоји

да шапатом 

нешто у нама вечно гори.