За њега

Нисам схватао како то можеш да читаш тишину са немих усана,

да пратиш мимику покрета,

поглед у очима,

да ћутиш у мојим мислима,

али био си писац Месеца и део светлости овог Сунца.

 

Читао сам те тихо у својим мислима,

гутао речи 

и поново ослушкивао

премеравао их

па кад кад додиривао.

 

Некако су те исте речи

дисале пером твоје руке

покретом из кратких линија

из трзаја тела,

уздаха и издаха.

 

Увек једна за другом

нова слика

одвојена од прозора

испред кога су

и облаци бежали.

 

Па нисам остао сам без тебе

и други су те примили

у своје схватање овог света

баш као и ти његове стубове

да држе спратове човечанства.

 

И прагови остају иза тебе

као шине

испуцале травом између колосека.

 

Некако у другима 

и док си био ту са

нама,

видело се,

знало се,

да пролази светлост

у твојој призми 

на другога.

 

Ко би ти отворио врата

исписао прве странице

и срећом и тугом,

па опет све то замотао животом

у једну велику породицу.

 

Не знам,

не осврћем се често

лутајући са тобом,

а већ смо отишли предалеко.

 

Ето баш ова тишина

како је сада нарасла,

претворила се у росу,

а ти још једном причом

пишеш своју судбину

у нама.