Веруј ми док корачаш полако

...

...Неко други, неко ко није ја...

.Живот, оштра ивица сваке форме која се креће,

доктрина неукроћене горопади..Светлост наше таме у шаблонима раја...

 

Опет пишемо песме...

грчимо свету риме,

волимо наше најближе

желимо..им.. да...

и верујемо стварно у то...

Са сваким пољупцем се будимо

остајемо да га и увече дочекамо

чак и када је касно он увек значи наду,

траг сваког почетка,

признајте себи

увек је лакше када је поново

први пут..сваки пут.

У свакој звезди на небу видим њен сјај

у сваком сјају њене очи

и тако увек

признајем себи,

опрости за речи,

опрости за вику и бес,

опрости за бол,

што те више,

што ме више,

она нас највише..боли..

и поново празно између нас...

да трепери и да кида

већ онако блиску, топлу, даљину

ништа више нема немерљиву границу

све се пореди у нама и око нас

па чак и дан и свака ноћ

у мислима горе ватре ратова љубави

нисмо превише слични

али сви исто мрзимо

све друго, а најмање нас саме,

 а када то схватимо

после толико изгубљених битака

препознамо се по кожи која је трпела бол

извидамо ране, исте ожиљке,

смиримо отровне језике

и помиримо руке загрљајем

постајемо опет сами у својој љуштури

од испуцале коже која дише

и споро откуцава у нама.

Одбројавамо тренутке док љубав поново дође

ил залута намерно.

Ништа лепше од топлог Сунца у твојим очима,

рекао сам тихо у себи

погледом у хоризонт

баш тамо где се спајао Дунав са небом.

Ето ту ми је негде остало срце,

знаш,

ветрови су помало груби

на кожи која се пробуди из сна.