Веруј ми док корачаш полако
...
...Неко други, неко ко није ја...
.Живот, оштра ивица сваке форме која се креће,
доктрина неукроћене горопади..Светлост наше таме у шаблонима раја...
Опет пишемо песме...
грчимо свету риме,
волимо наше најближе
желимо..им.. да...
и верујемо стварно у то...
Са сваким пољупцем се будимо
остајемо да га и увече дочекамо
чак и када је касно он увек значи наду,
траг сваког почетка,
признајте себи
увек је лакше када је поново
први пут..сваки пут.
У свакој звезди на небу видим њен сјај
у сваком сјају њене очи
и тако увек
признајем себи,
опрости за речи,
опрости за вику и бес,
опрости за бол,
што те више,
што ме више,
она нас највише..боли..
и поново празно између нас...
да трепери и да кида
већ онако блиску, топлу, даљину
ништа више нема немерљиву границу
све се пореди у нама и око нас
па чак и дан и свака ноћ
у мислима горе ватре ратова љубави
нисмо превише слични
али сви исто мрзимо
све друго, а најмање нас саме,
а када то схватимо
после толико изгубљених битака
препознамо се по кожи која је трпела бол
извидамо ране, исте ожиљке,
смиримо отровне језике
и помиримо руке загрљајем
постајемо опет сами у својој љуштури
од испуцале коже која дише
и споро откуцава у нама.
Одбројавамо тренутке док љубав поново дође
ил залута намерно.
Ништа лепше од топлог Сунца у твојим очима,
рекао сам тихо у себи
погледом у хоризонт
баш тамо где се спајао Дунав са небом.
Ето ту ми је негде остало срце,
знаш,
ветрови су помало груби
на кожи која се пробуди из сна.
