СХВАТАМ...

...опет ме боље познајеш него себе и сада када нисам ту,

ту поред тебе, да делимо можда љубав, а можда само тугу.

 

Знам, само причам, а причом својом бежим даље од тебе

и то баш увек кад прстима кренеш по кожи,

кад пољупци почну да греју, да ме топе,

да усне искреност дају нашим лицима у мраку,

на светлу у свету у коме други воле...

 

Ти себе спушташ, спутаваш и губиш

због мене,

а ја вредан тога....

можда свако чекање....

свако надање...

на корак од истине.

 

Ја сам недовршена реченица упућена теби,

ја те волим, а ти ме волиш више...

Од свих жена у овом тренутку

у овом времену највише вредиш.

 

Колико је тога да се речима никад није рекло

између нас самих...

 

Сада тек схватам како ме обликујеш својом љубави

како престаје бес твојим загрљајем

твојим и мојим ћутањем.

 

Знам како те боли тишина,

ја сам њен прави бол,

осећам је,

избледеће...

 

Колико је прошло од јуче,

од прекјуче.. од нечега-

до сада, ако се верује и чека,

воли и предаје,

не знам, али пробаћу то схватим.

 

Чекаћу твоје очи,

чекаћу и твоје усне

и руке на свом врату

загрљај, пољубац можда...

 

Признаћу ти све

и страх ће да нестане

када кренем

када се вратим теби

па нек и погрешим

и нек буде касно

макар и тај поглед

који ми поклониш

вредеће за један живот више.

Бар да...

Бар да ти шапатом приђем

да истиснем даљину

да те волим

да у сан уђем твојом жељом

у велика цветна поља,

на рубу усана мирис

у очима Сунца

да потиснем све кишне облаке

да те заволим јако

као да сам ти близу

загрљен твојом сенком

неосуђен

да своју казну служим.

 

Бар да ти шапатом кажем све своје мисли

да потрошим време,

да дишем мирис твоје коже,

да признам,

да вратим,

да отворим твоје срце.

 

Бар да залутам сваки пут

овако далеко

и ....

да ти се вратим,

и кад је касно,

кад је прекасно

увек ће

бар да постоји

да шапатом 

нешто у нама вечно гори.