Ponedeljak, Mart 01, 2010
СХВАТАМ...
...опет ме боље познајеш него себе и сада када нисам ту,
ту поред тебе, да делимо можда љубав, а можда само тугу.
Знам, само причам, а причом својом бежим даље од тебе
и то баш увек кад прстима кренеш по кожи,
кад пољупци почну да греју, да ме топе,
да усне искреност дају нашим лицима у мраку,
на светлу у свету у коме други воле...
Ти себе спушташ, спутаваш и губиш
због мене,
а ја вредан тога....
можда свако чекање....
свако надање...
на корак од истине.
Ја сам недовршена реченица упућена теби,
ја те волим, а ти ме волиш више...
Од свих жена у овом тренутку
у овом времену највише вредиш.
Колико је тога да се речима никад није рекло
између нас самих...
Сада тек схватам како ме обликујеш својом љубави
како престаје бес твојим загрљајем
твојим и мојим ћутањем.
Знам како те боли тишина,
ја сам њен прави бол,
осећам је,
избледеће...
Колико је прошло од јуче,
од прекјуче.. од нечега-
до сада, ако се верује и чека,
воли и предаје,
не знам, али пробаћу то схватим.
Чекаћу твоје очи,
чекаћу и твоје усне
и руке на свом врату
загрљај, пољубац можда...
Признаћу ти све
и страх ће да нестане
када кренем
када се вратим теби
па нек и погрешим
и нек буде касно
макар и тај поглед
који ми поклониш
вредеће за један живот више.
"Ја сам недовршена реченица упућена теби"...
Prijatno!
