Понекад између редова и судбина љубав однесе
...Ако још једном отворим очи, сам поред ове тишине, у сенки светлости на западу,
ако још један корак у времену буде превише далеко, баш као дах љубави,
опојан и врео, смеран и сам од тебе љубави?
Ако...
(Давно прочитано писмо,пожутели одломак из џепа, поново га спорим покретом врати у џеп капута и крену ка гробљу).
...По јасену видим напрслу кожу и ветар како га криви, осећам да свет шапуће
туђе песме, да смо на реци пустили снове, лист по лист плови низ реку.
Ето како је лако доћи поред тебе, насмејати се себи у лице,
додирнути камен,
тамо где је некад куцало срце...
Кратко је све, узалуд изврнуто на светлости мог мрака и у рукама пуним
туђе земље.
Крив сам без да то ико зна, тешко ми је сада, а отићи даље од тебе више није лако.
Знаш,
ретко нађем себе у другим људима и њиховим животима, а скоро увек
пронађем тугу и патњу.
Знам обећао сам себи, ти бар то разумеш, свету је лако и тешко, а нама није,
бићемо други, говорили смо, а звезде спустали на наша рамена.
Тако је било, сећам се,а свако сећање бледи друже мој.
У сваком случају, ја ето још увек живим животом срећних људи, а другим делом
живим у теби, везан белином твог камена.
Додирнем га и осетим хладноћу, а у себи отворим свет кројен туђом руком и
нашим делима. Понекад се питам да ли смо умели другачије, ал то више није битно.
(Устаје полако, креће ка другом споменику, поново се окреће, оставља поглед
и спорим корацима прилази, из капута вади пожутели папир, отвара писмо, гледа
унаоколо, ставља наочаре и почиње да чита).
..Дуго ми је требало љубави да схватим како је то волети искрено из свег срца,
снагом која се сама рађа из пољупца из загрљаја и са усана, дуго је само време
куцало на моја врата и у пролеће и у лето и у јесен и ево сада у зиму. Све ми је у
грудима тешко, као да носим камен. Требало је да одем и да те изгубим, како би
схватио колико ми значиш. И ова прича налик је другима, али ето почињем да
верујем, нажалост изгубљени слепо верују, а да ли су љубави слепе?
Глупо је писати даље тугом и самоћом, писаћу ти лепотом и љубављу коју узалуд
од тебе тражим, као да ће Сунце сада, а месец сутра. Клизим речима као својим
рукама по твојој кожи, танком врату низ топле бутине и мека колена.
Љубим те песмама овако издалека са неког празног острва,
у мислима везан свилом твојих погледа.
Тако си стварна и нестварна у мојој машти цвет и бисер времена, најлепша
шкољка испод дугих плавих праменова и свих валова. Волим те музиком ноћи,
сјајем свих звезда и милујем ветром што ми те доноси и односи.
Моје си срце, даљина и вечност на овом хоризонту живота остала...
(Из другог џепа вади други папирић и наставља да чита у себи)
..Ако још једном отворим очи, сам поред ове тишине, у сенки светлости на западу,ако још један корак у времену буде превише далеко, баш као дах љубави,
опојан и врео, смеран и сам од тебе љубави?
Ако све постане исто, тренутком који би заборавио, а онда пришао теби и остао са
тобом заувек, да ли би била срећна самном? То никада нећу сазнати...
(После задње речи пустио је да и овај папирић однесе ветар, а онда је извадио бледо
црвени коверат и из њега њено писмо и поново почео да чита)
...Можда нећу стићи да се истински заљубим у једног човека, можда нећу умети праву
љубав да препознам, можда ће ме она збунити и наћи неспремну,можда ћу спонтано
пасти у руке судбине кад превише време затегне своје струне, а виолина престане
да свира. Можда ћу ипак упознати само тебе. Пишеш, као да си далеко, као да умеш
да делиш самоћу, сваки њен уздах и издисај хладни, да грлиш и да разумеш
тугу и њену вечност наспрам љубави коју требаш, а која у мени расте. Ти даном
мењаш ноћ, а ја и у ноћима твоју сенку тражим, сузама осмех неумем да вратим.
Ако признам њему, теби ћу опет остати верна, као сваком страху изгубљена
сенка. Још дрхтим у својим речима у својој љубави и она у мени. Ако се икада вратиш
или се врати твоја сенка, љубити тебе или другог човека, налик човеку.
Да ли ћу вас дочекати, да ли ћу вас живим очима волети, младости моја тужна,
можда никада нећу сазнати. Одлазимо сви као и ова јесен, спаковали смо торбе
узели мало ове земље под ногама икренули куд и камо. Жао ми је, али у себи
схватам да умемда волим, а да је љубав сада стигла и да је права. Још једном
кажем расте у мени са свим својим надањима и вредностима. У дворишту,
поред старог јасена остаће урезана порука мојим рукама, једно кратко име
и моја жеља да је пронађете и испуните... Баш ми је тешко видети свет без вас,
поново све ово прочитати, наћи јасен и поново подебљати урезане ожиљке,
а у ветру се надати даћеих неко од вас наћи. Тако је срећна, тако је мила
и весела, како само све у њој расте,гледам јој у образе, загледам руке,
окрећем је и грлим, а сузе теку у мени, венем без наде...Много је година
прошло, нашим судбинама испресецано чак по трећи пут поново истом жељом
љубави коначно цело исписано. Кора на јасену поново пуца, а кише ево почињу,
ја се са судбином борих, ал она узе своје, осећам да сам листом јасена поред
реке близу. Отпловићу, време ми је, ал љубави своје чини испунити никад нећу.
Схватам колико сам волела у чежњи и бризи, схватам много тога, али венем
брже од светлости срећна док гледам у свог анђела...
(Старац је спустио своје наочаре, додирну камен, прочитао њено име, тешко устао
са сузама у очима, кренуо ка девојци поред аута испустивши последњи папирић
судбине).
Откако
Откако време куца твојим срцем,
а свет дише туђим плућима,
и ја баш као и ово михољско лето,
са почетка јесени чекам.
А чекати као да није тешко,
прећи на другу страну улице,
слично у другима наћи,
везати жељу,
спустити поглед
и руку у руци загрејати,
ипак
јесен ће позна у моје срце доћи .
Откако време именом твојим
гута дах мог живота,
ваља латице предивног цвећа
у пољима и ливадама Сунца,
и са облацима шапуће,
ја нисам кренуо даље
од твог погледа, образа
и пољубца на уснама.
Можда те је трачак
игре светлости са прозора
на сто у сенку претворио
да ме подсетиш,
да ме себи вратиш.
Као дете са улице
трчим теби у загрљај
овај пут
и сваки пут,
откако
твоју љубав
уснама узех.
