Са терасе
Негде сам лутао, нешто сам тражио, још увек тражим...Ето као цвет на крају заборављеног пољупца што ветар само понесе, баш тако и ти лагано отрчиш далеко од мене, да осетим како је хладно јутро у мраку.
Сви ми увек очекујемо, потајно се надамо, просто желимо ту жељу вредну живота да се деси као једно заувек и да остане у нама.
Ја се не разликујем у свим тим очима незнанаца у којима си видела нешто - моја ружо, али попут тебе, моје су латице по рубовима постале грубе од времена, исту дугу коју тражиш у мојим очима можда је нађеш у себи.
То што тишина мудро ћути, што се правимо тоше ослушкујући откуцаје срца, нисмо сигурни, а пустићемо да се деси.
Па нек се деси.
Једна ружа у браон саксији на тераси шестог спрата уз кафу и време облака плавих.
