Не верује срце памети

....Не верује срце памети...

Пар корака испред тебе, окренем се и заостајем, љубим речи у сновима изреченим шапатом што меко спава у мени - ето како вино тече место крви, судбином мојом... 

Пробудим се тамо негде, где пре никад стајао нисам, а поглед право удари у талас, у вео плаветнила и белине, нема модро наранџастих боја што песници грешком описују сваки залазак Сунца у море.

Моје дрво расте из воде, тачно ту где твоје руке обликоваше јесен мог пролећа, као живу снагу мојих мишица, да вечно грле твоје витко тело, да се зима никад не прикраде твом осмеху среће што се ширио низ цветне ливаде па све до литице, до трагова у киши која их сакри заувек...

Имао сам и сада имам само два годишња доба у својој души, твоје пролеће и моју јесен да преплићу гране - наше руке, да расту, да шире крошњу и да јесен у мени одува твоју косу и све латице лишћа што може чешљем пуног мираса у траговима да остави, по образу бразде и боре на челу, али ти се увек смејеш у мојим очима и ја тако просто волим сву лепоту и тугу љубави на хоризонту свих оних песника - њихову риму, а мој залазак.... 

Б Р Ш Љ Е Н

Знао сам,

ту си ми под кожом

чекаш да олистам

да пригрлиш ми јако - пупољак од коже

мразом који шириш - венама дубоким

као корен јаким

вековима мојим,

плућа су ми чиста празна и без воде

руке су ко гране 

храм света и слободе

још у небо гледам

и птицама се дивим

страх да сумња крене

гране да се сломе...

 

Сунце је у мени,

а ти не даш да те будим

ја још хоћу ветар

ти се ветра бојиш,

сенка мене вреба 

ноћ би да ми палиш

ја већ сада стојим

пред вратима звезда...

 

Шта ме сутра чека

ти ме сада питаш

а моје сутра куца

у телу човека. . .