Порука је Веруј

Тако задрхти

кратко, на трен се осети,

од мале беле

снежне пахуље

клизне низ длан-процури,

промени се као жеља у нама,

можда уме и да поцрвени

кад јој преврнеш кожу,

уствари, види се

из очију наших

оно лепо у нама што сија.

 

Смејемо се, 

ти чекаш да приђем,

да пустим свој глас

меркајући сваки мој покрет,

а храброст прецењује љубав

за коју осећаш да дајем све,

а то све је моје срце,

ништа више од оног

што ће те део вечности грејати загрљајем.

 

Знам да знаш,

плашим се,

дрхтим,

кораком у искораку

премереном дужином својих речи,

кратким мислима

сведеним на воли ме и не воли ме,

али волим је,

верујем јој

или желим да је тако,

краће желим је

јер је волим.

 

Црвеним-прилазим,

заборављам,

осећам додир њене руке у мојој,

смејемо се у погледима,

а они у нама мудро ћуте топлином.

 

Увек остаје исто у нама

усађено поверење у љубав,

одсјај и одраз наше љубави и доброте,

претварамо се у дугине латице на слободном небу,

у нежна јутра раширених руку

топлином што даје светлост живота,

у сигурне ноћи загрљаја

што чувају сан о светлости живота,

и тако плимом и осеком наших осећања живимо

један тренутак вечности.

 

Љубав и твоје усне

разлог су моје воље

да се пењем високо

да желим више,

да ме видиш

и да те видим

увек ту поред себе.

Заједно у свакој мисли,

чак и када спаваш

ти ме волиш и ја те волим,

чак и када сањаш,

а снови су наше измешане сенке,

ја сањам твој, а ти мој сан о срећи и љубави.

Исти смо у својој немерљивој жељи љубави.

 

Свилом увијене жеље,

испреплетане везе живота и смрти,

дубоко посађено семе,

корен стабла овог света,

годови живота,

боре младости,

дугачке руке и крошње наших кровова

увек су цветале црвеним цветовима.

 

Дишем и дрхтим

као и пре,

туга је радост што прође

изданак оне вечности живота,

и њој се с времена на време приђе,

уме то да дубоко и јако да заболи,

знам да те волим јаче 

од оног што ће доћи кад дође.

 

Као и свака јесен што има своју зиму,

тако и живот има своју сенку,

прелаз између њих увек је љубав

као одраз у огледалу,

док га видим у њему 

ти у мени нећеш избледети

моја љубави....

Увек у његовим очима у мојим причама

Имао сам свет пун људи

залуталих снова

ливаде од цвећа

планине у облацима

шуме са безброј пропланака

дечјих радости

шум мора

и шапат река,

будио се у свим тим сновима,

гледајући њиховим очима,

трчећи и ваљајући се ливадама

бос у трави моје младости,

увек горд и поносан на планинском врху

освојеним само својом слободом,

понекад се сетим да залутам више у себе само због тебе

и толико и толико пута изгубљен и нађен

на пропланку твојих усана

жеђ помирења попијем

док зору поздравим и тебе покријем,

Сад се поред тебе и њега пробудим, некад пре, а некад касније

дечјим радостима срце окупам осмехом његовог живота у мени,

шум мора

и шапат река,

све то ветар самном у глави и срцу носи.