Порука је Веруј
Тако задрхти
кратко, на трен се осети,
од мале беле
снежне пахуље
клизне низ длан-процури,
промени се као жеља у нама,
можда уме и да поцрвени
кад јој преврнеш кожу,
уствари, види се
из очију наших
оно лепо у нама што сија.
Смејемо се,
ти чекаш да приђем,
да пустим свој глас
меркајући сваки мој покрет,
а храброст прецењује љубав
за коју осећаш да дајем све,
а то све је моје срце,
ништа више од оног
што ће те део вечности грејати загрљајем.
Знам да знаш,
плашим се,
дрхтим,
кораком у искораку
премереном дужином својих речи,
кратким мислима
сведеним на воли ме и не воли ме,
али волим је,
верујем јој
или желим да је тако,
краће желим је
јер је волим.
Црвеним-прилазим,
заборављам,
осећам додир њене руке у мојој,
смејемо се у погледима,
а они у нама мудро ћуте топлином.
Увек остаје исто у нама
усађено поверење у љубав,
одсјај и одраз наше љубави и доброте,
претварамо се у дугине латице на слободном небу,
у нежна јутра раширених руку
топлином што даје светлост живота,
у сигурне ноћи загрљаја
што чувају сан о светлости живота,
и тако плимом и осеком наших осећања живимо
један тренутак вечности.
Љубав и твоје усне
разлог су моје воље
да се пењем високо
да желим више,
да ме видиш
и да те видим
увек ту поред себе.
Заједно у свакој мисли,
чак и када спаваш
ти ме волиш и ја те волим,
чак и када сањаш,
а снови су наше измешане сенке,
ја сањам твој, а ти мој сан о срећи и љубави.
Исти смо у својој немерљивој жељи љубави.
Свилом увијене жеље,
испреплетане везе живота и смрти,
дубоко посађено семе,
корен стабла овог света,
годови живота,
боре младости,
дугачке руке и крошње наших кровова
увек су цветале црвеним цветовима.
Дишем и дрхтим
као и пре,
туга је радост што прође
изданак оне вечности живота,
и њој се с времена на време приђе,
уме то да дубоко и јако да заболи,
знам да те волим јаче
од оног што ће доћи кад дође.
Као и свака јесен што има своју зиму,
тако и живот има своју сенку,
прелаз између њих увек је љубав
као одраз у огледалу,
док га видим у њему
ти у мени нећеш избледети
моја љубави....
Увек у његовим очима у мојим причама
Имао сам свет пун људи
залуталих снова
ливаде од цвећа
планине у облацима
шуме са безброј пропланака
дечјих радости
шум мора
и шапат река,
будио се у свим тим сновима,
гледајући њиховим очима,
трчећи и ваљајући се ливадама
бос у трави моје младости,
увек горд и поносан на планинском врху
освојеним само својом слободом,
понекад се сетим да залутам више у себе само због тебе
и толико и толико пута изгубљен и нађен
на пропланку твојих усана
жеђ помирења попијем
док зору поздравим и тебе покријем,
Сад се поред тебе и њега пробудим, некад пре, а некад касније
дечјим радостима срце окупам осмехом његовог живота у мени,
шум мора
и шапат река,
све то ветар самном у глави и срцу носи.
