Да наставим

...Да питам,

како је то док чекаш?

Лупкаш ли прстима по столу

или по ободу прозора

можда га чујеш како пуцкета

као и моје срце за тебе.

Да питам, како се мисли роје у твојој луцкастој глави

док очима луташ по соби, малом простору свог сигурног скровишта,

а напољу читава несигурност, пут који ћеш да пређеш босим ногама.

Да питам,

да наставим,

још неко,

тамо са друге стране света

у мислима својим чека исти тај поглед

ослушкује пуцкетање дрвета

лупкање прстима.

Да питам, да наставим, да ћутим

о тој тишини у нама

што мислима гуши

сваки трен времена,

искру да гори

птице да лете....

Да наставим

па да ћутим,

још неко има исте мисли моје

још неко чува име твоје

још само тај неко постоји

на другом крају моста.

Да наставим

да стојим

да чекам

да поново ћутим,

али у твојој тишини

у твојој близини

да поглед-погледа вратим,

а светлост твојих очију заувек да памтим.

Још неко

У овом свету,

у улици што кривуда по ободима бушних џепова

никада не знаш где ћете светлост из таме сачекати

Још неко..

као ти...

да уме... да разуме...

да промени...

да окрене ветар...

да пусти кишу низ моје лице...

да капи чистих бисера

са латица белих ружа

низ образе сперу ове ожиљке...

Још неко...

иза ових редова осећа

тужне песме

ноћ свих балада

танго,

плес у тами испод месеца,

Још неко

има исте прсте

испружене у празно

да додиром продужи поглед

ка теби љубави,

Још неко

дневником ветра љубави

шаље ти своје песме

своје срце срцу твом

Још неко

баш као и ти 

ове ноћи свија 

своје гнездо

покрај прозора и неба.

 

Пролазим и понекад свратим

Можда срећа, а можда и туга

колико је ту само простора

довољно за осмех

исувише просто за пољубац

превише за мали страх

за део себе скривен

откривеним намерницима.

Путник,

баш као и свако искрено срце

лута свим дугама што их кише забораве

и те зелене ретко лепе очи

превише мудре да би се одале

мојим пољубцима тако лако

тако близу

за само кап једне чежње саткане у песми.

Путујем,

можда стигнем, а можда сам ту

опијен гроздом винограда твојих

са усана медног вина

сунцем обасјане долине твојих бедара.

Разумем,

свако ћутање у теби,

оклевање и игру очију,

док трнци крену напоље из ове коже

као сенке

као ђаволи

знојем руке да ми грле.

Ти стојиш,

корачаш,

чекаш,

гледаш и понекад одлазиш

без мене.

Довољно,

да храброст замени име

само једним ћошком

једним зидом што ми се ослања на раме,

а тешко пада

као сваки додир самоће

и тебе и мене кад-кад савлада.

Можда туга,

као звер у нама

дочека да режи-

весник немира и страха

поклопи мрак

разбаца облаке, муње

и после свега пусти звезде 

да се роје,

хиљаде и хиљаде цветова само једног месеца.

И опет,

сватови земљом ходе

поворке од белог

лањског снега

обрће им ветар хаљине и пунђе

шири путем музику славуја.

Кап по кап,

спирам дермек летње ноћи

воз нам стиже, а кофери јуре

трагом туђе крви

некад што мој отац беше

и ја сад идем даље.

Вечност,

тог човека,

упознах га кратко,

кроз приче и сенке

што ме ноћу буде....ниси ти крив сине...

само сузе сјаје

она не разме

већ ми срце даје.

Загрљени тако,

пред јутро да кренем

остадох да лежим

да јој срце куца

дах јој дам да живи

.......................

 . .... .. .. .. . . . ....

Можда срећа, а можда и туга .....

Занос у нама

И ова ноћ у мојим и твојим очима

и све звезде

и њихов сјај

посут на пут

испод белог месеца

свод од жада око врата

огрлица скрива поглед

и светлост тамно зелена

и бели кристал прстена од злата

од додира меких руку

са рамена

кап по кап кише

и плесног покрета

и лепршава црвена хаљина

моја рука око твог струка

и покрет ломи тишину

извијаш се и рукама стискаш моја рамена

враћаш ми поглед

и танго

води наше кораке

по плочама од мермера

шаховска поља црна и бела

да ли си краљица

ил принцеза

добијаш и губиш,

али не остављаш

већ дуго-дуго мене љубиш.

Преврните снове

Нећу да ћутим, пусти ме да лутам својим преврнутим сновима од јуче...знам, знам да ме је тешко пратити слушати, али мени дође, да причам и причам без кафе, да се смејем и смејем, па бре зато имамо осмех да га ширимо даље....али Дејане претерујеш, Како, па овде нема никога сем нас и чује се само тишина ако ћутим и не љубим те, шта да радим, а поред тебе сам, то је мени мало левље од левог и много даље од ближег срцу твом...

Д Е Ј А Н Е.!!!.----Знам да ме волиш, али смири се мало, ...Како то да изведем-Смири ме....Ух што си досадан, иди ради нешто, Ја већ радим нешто лепо, добро, али ради још нешто друго, ма друго није слатко као прво....ооОООо па шта ја да радим кад ми овако досађујеш, па ради исто што и ја или уживај...ти претерујеш, изврћеш ми речи, све ти је смешно....(падају упорни пољубци)....е леп си, љуби ме тако полако, нежно, баш је лепо тако, како ти то знаш...иии

Заспали смо....

Чежња

Међу свим и оним осталима постоји свет

пун веза и мојих осећања што додиром твојим оживи...

....................................................

Предвајам,

бројим,

сабирам да бих поново одвајао,

бројао и делио, сва зрна љубави,

свако перо твог топлог крила,

и додир твоје сенке

у светлу мог мрака.

 

Изгарам тренутком пољупца од јуче,

жедан твојих усана меких

мириса твоје дуге косе,

и жмурим сам у овој празнини

хладноћу без твог тела пустам да уђе,

да боли,

да дођеш и да прође,

сваки,

па и овај дан без тебе. 

Да те љубав не уплаши

У свакој нади постоји искра ока твог

и уздах срца мог....

.................................

Некад је тешко кад се збуниш

кад помислиш само 

колико јако волиш

те очи,

то лице,

те усне меке

и косу у којој изгубиш

своје грубе дланове,

и мислиш

и пишеш

и останеш без довољно доброг текста

разрађене шеме-немогућег, а лепог,

а све оно у теби од ње, због ње идаље цвета-тиња јако,

зноје се руке, дланови сврбе, трнци лутају брзо телом,

а очи играју у само једном блистају њеног погледа,

и следи се све у теби када се тај поглед заустави 

онако не као у филмовима што се да видети

већ истински право кроз огледало душе

до самог дна у нама

где и сам тренутак тишине постаје песма анђела.

 

Останеш без даха, а дишеш дубоко само срцем њене љубави,

крилом вечности ветрова што постоје док струје у ушима.

 

Некад је тешко кад се збуниш

кад помислиш само 

колико јако волиш

када се за трен уплашиш

да то нећеш моћи да покажеш.

У белим таласима

Ако бих пожелео и само један пољубац

и он би постао прави у том трену....

......................................

Опијен зором која свиће

Сунцем из океана љубави

израњам руком на твоје раме

док лагано спада бели чаршав

са тако меканог и нежног тела жене.

 

Други талас праћен мирисом јагода

у твојој коси зри, а моје очи трепере

очекујем мило лице и пољубац

на рубу твојих усана боје трешње.

 

Знам како су меки образи твоји бели

чисти јастуци моје душе

у њима све тајне,

неизречене жеље

сваким таласом осмеха твог

без страха упорно провирују.

 

Док љуска моје душе

у немиру твоје љубави

загрљајем плови,

ја своје снове

пакујем теби у косу

изнад витког врата

у сваки увојак

расплетен мојим вештим прстима.

 

И ово море белине

испрекидано нашим таласима

док се руке мешају у загрљајима

дозива срећне звезде поред месеца.

 

Тренуци тишине осликани љубављу

заувек плове у нама,

љубави моја.

И свако воли да је нађе

...Пратим траг који нестаје

очима пуним кише и ћутим...

 

Испод прозора видиш измаглицу са улице како се диже,

као свако дете и његова игра престаје сменом речи-мисли које те вежу за ствари,

за радње, за време и ти поново чекаш, ослушкујеш да дође ред на тебе да у њима

поново залуташ. Лепо је да те само један траг у тренутку врати и да га осетиш исто

као што си га осетио пре. Да ли слабост или сплет догађаја спусти наш гард живота

ниско да нас сви ветрови не поштеде, не знам, али осећам. Лепота је у слабости да нам

се руке спусте и прсти додирну, кроз кожу прострује вибрације топлине и тело и срце

задрхти, само од погледа, само од тишине, само од једног додира. Испод тог свода

од црвених ружа и изнад њега у плавом небу у свим тим сјајним звездама ноћи крије

се време, зрелост признавања, варка сигурности или само љубав у свим годинама, 

мереним месецима и данима, а врло ретко за човека, мера само једног века. Реткост

је судбина да се поклопи срећа у две особе у једној јединој жељи. После тога сви ми

правимо историју: срели су се и спорим корацима, загрљени отишли даље...

Једном ћу написати,

изговорити

само у тишини

те најлепше мисли своје

теби Сунцу које грејеш

ову кожу на мени

и ово срце у мени,

једном ћу признати

свима

када дође ред

да и ја то урадим како треба,

али не сада

док сви други чекају

док сви они очекују

иако им нисам дужан 

пустићу да их то прође,

једном ћу иако то нема везе са судбином

споменути у песми

најлепше очи твоје

оне што ми помутише ум

и преварише срце

да илузије своје смирим,

једном ћу сасвим тихо

прићи образу твом,

а меком јастуку мом

и пољупцем 

дочекати осмех јутра

од тебе,

једном ћу....

али и то неће бити довољно

за све ове дане, године, па и читав век

да схватимо шта је то у нама

и зато ћу понављати исто сваки пут

док год имам сјаја у очима.