Пролазим и понекад свратим

Можда срећа, а можда и туга

колико је ту само простора

довољно за осмех

исувише просто за пољубац

превише за мали страх

за део себе скривен

откривеним намерницима.

Путник,

баш као и свако искрено срце

лута свим дугама што их кише забораве

и те зелене ретко лепе очи

превише мудре да би се одале

мојим пољубцима тако лако

тако близу

за само кап једне чежње саткане у песми.

Путујем,

можда стигнем, а можда сам ту

опијен гроздом винограда твојих

са усана медног вина

сунцем обасјане долине твојих бедара.

Разумем,

свако ћутање у теби,

оклевање и игру очију,

док трнци крену напоље из ове коже

као сенке

као ђаволи

знојем руке да ми грле.

Ти стојиш,

корачаш,

чекаш,

гледаш и понекад одлазиш

без мене.

Довољно,

да храброст замени име

само једним ћошком

једним зидом што ми се ослања на раме,

а тешко пада

као сваки додир самоће

и тебе и мене кад-кад савлада.

Можда туга,

као звер у нама

дочека да режи-

весник немира и страха

поклопи мрак

разбаца облаке, муње

и после свега пусти звезде 

да се роје,

хиљаде и хиљаде цветова само једног месеца.

И опет,

сватови земљом ходе

поворке од белог

лањског снега

обрће им ветар хаљине и пунђе

шири путем музику славуја.

Кап по кап,

спирам дермек летње ноћи

воз нам стиже, а кофери јуре

трагом туђе крви

некад што мој отац беше

и ја сад идем даље.

Вечност,

тог човека,

упознах га кратко,

кроз приче и сенке

што ме ноћу буде....ниси ти крив сине...

само сузе сјаје

она не разме

већ ми срце даје.

Загрљени тако,

пред јутро да кренем

остадох да лежим

да јој срце куца

дах јој дам да живи

.......................

 . .... .. .. .. . . . ....

Можда срећа, а можда и туга .....