Чежња

Међу свим и оним осталима постоји свет

пун веза и мојих осећања што додиром твојим оживи...

....................................................

Предвајам,

бројим,

сабирам да бих поново одвајао,

бројао и делио, сва зрна љубави,

свако перо твог топлог крила,

и додир твоје сенке

у светлу мог мрака.

 

Изгарам тренутком пољупца од јуче,

жедан твојих усана меких

мириса твоје дуге косе,

и жмурим сам у овој празнини

хладноћу без твог тела пустам да уђе,

да боли,

да дођеш и да прође,

сваки,

па и овај дан без тебе. 

Да те љубав не уплаши

У свакој нади постоји искра ока твог

и уздах срца мог....

.................................

Некад је тешко кад се збуниш

кад помислиш само 

колико јако волиш

те очи,

то лице,

те усне меке

и косу у којој изгубиш

своје грубе дланове,

и мислиш

и пишеш

и останеш без довољно доброг текста

разрађене шеме-немогућег, а лепог,

а све оно у теби од ње, због ње идаље цвета-тиња јако,

зноје се руке, дланови сврбе, трнци лутају брзо телом,

а очи играју у само једном блистају њеног погледа,

и следи се све у теби када се тај поглед заустави 

онако не као у филмовима што се да видети

већ истински право кроз огледало душе

до самог дна у нама

где и сам тренутак тишине постаје песма анђела.

 

Останеш без даха, а дишеш дубоко само срцем њене љубави,

крилом вечности ветрова што постоје док струје у ушима.

 

Некад је тешко кад се збуниш

кад помислиш само 

колико јако волиш

када се за трен уплашиш

да то нећеш моћи да покажеш.

У белим таласима

Ако бих пожелео и само један пољубац

и он би постао прави у том трену....

......................................

Опијен зором која свиће

Сунцем из океана љубави

израњам руком на твоје раме

док лагано спада бели чаршав

са тако меканог и нежног тела жене.

 

Други талас праћен мирисом јагода

у твојој коси зри, а моје очи трепере

очекујем мило лице и пољубац

на рубу твојих усана боје трешње.

 

Знам како су меки образи твоји бели

чисти јастуци моје душе

у њима све тајне,

неизречене жеље

сваким таласом осмеха твог

без страха упорно провирују.

 

Док љуска моје душе

у немиру твоје љубави

загрљајем плови,

ја своје снове

пакујем теби у косу

изнад витког врата

у сваки увојак

расплетен мојим вештим прстима.

 

И ово море белине

испрекидано нашим таласима

док се руке мешају у загрљајима

дозива срећне звезде поред месеца.

 

Тренуци тишине осликани љубављу

заувек плове у нама,

љубави моја.

И свако воли да је нађе

...Пратим траг који нестаје

очима пуним кише и ћутим...

 

Испод прозора видиш измаглицу са улице како се диже,

као свако дете и његова игра престаје сменом речи-мисли које те вежу за ствари,

за радње, за време и ти поново чекаш, ослушкујеш да дође ред на тебе да у њима

поново залуташ. Лепо је да те само један траг у тренутку врати и да га осетиш исто

као што си га осетио пре. Да ли слабост или сплет догађаја спусти наш гард живота

ниско да нас сви ветрови не поштеде, не знам, али осећам. Лепота је у слабости да нам

се руке спусте и прсти додирну, кроз кожу прострује вибрације топлине и тело и срце

задрхти, само од погледа, само од тишине, само од једног додира. Испод тог свода

од црвених ружа и изнад њега у плавом небу у свим тим сјајним звездама ноћи крије

се време, зрелост признавања, варка сигурности или само љубав у свим годинама, 

мереним месецима и данима, а врло ретко за човека, мера само једног века. Реткост

је судбина да се поклопи срећа у две особе у једној јединој жељи. После тога сви ми

правимо историју: срели су се и спорим корацима, загрљени отишли даље...

Једном ћу написати,

изговорити

само у тишини

те најлепше мисли своје

теби Сунцу које грејеш

ову кожу на мени

и ово срце у мени,

једном ћу признати

свима

када дође ред

да и ја то урадим како треба,

али не сада

док сви други чекају

док сви они очекују

иако им нисам дужан 

пустићу да их то прође,

једном ћу иако то нема везе са судбином

споменути у песми

најлепше очи твоје

оне што ми помутише ум

и преварише срце

да илузије своје смирим,

једном ћу сасвим тихо

прићи образу твом,

а меком јастуку мом

и пољупцем 

дочекати осмех јутра

од тебе,

једном ћу....

али и то неће бити довољно

за све ове дане, године, па и читав век

да схватимо шта је то у нама

и зато ћу понављати исто сваки пут

док год имам сјаја у очима.