Између априла и маја, обично то не знаш

Пуно тога побегло далеко у мислима,

у мени,

у речима неизреченим,

само светлост што очима пружа сјај остаје да живи...

 

Видевши сваки пут твоје усне, образе румене, само сјај-одсјаја моје сенке,

зажмурих да запамтим смирај срца-само трептај љубави лептира.

 

Није ноћ у мени призвала тугу, већ хладно јутро што осврће мирис твој,

дах у мојим плућима леди топлину рањеног срца које грејала ти си.

 

Откад прођох вечним границама све туђе сузе -

што неко записом љубави остави забораву,

ја ране своје престадох да лечим,

а оне сада више не боле.

 

Испричах себи бајку да верујем у њој ти си

и крај учиних срећним да знам да сигурна ти си

и опет остадох ту где био сам

и опет запитах себе зашто је љубав само инстинкт који нас тера да грешим

и опет изнова све у једну реч је стало да ћути само у мени.

 

Сваком је зора оставила наду да ка њој тежи,

сад разумем свет и све његове мане,

сад разумем живот и све његове варке,

сад разумем смрт и тишину њену и опет бежим...

 

Нећеш ме разумети у овим редовима,

нећеш ме мање ни више волети,

бринућеш за мене као ја за тебе

у сваком новом пролазу-смени

дана и ноћи, години у којој читаш пост...