Загрли ме

Трагом твојих корака

своје срце тражим,

изгубљен у звездама

под твојим сводом лутам.

 

Загарли ме

и још једном пољуби,

вечност нек потраје

у моје очи твоје нек сјаје се.

 

Руком нежно кроз твоју косу пролазим

и само тихо шапатом пробудим

уз речи љубави,

ја волим те

више од свега 

што постоји.

 

Загарли ме

и опет пољуби,

време нек застане

у моје очи твоје нек сјаје се.

 

Ту где је Сунце дан пробудило,

а Месец у ноћ успавао

заувек,

из твога срца у моје посадио,

моја љубави

заувек остани.

 

Загарли ме

у моје очи твоје нек сјаје се.

Лако је бити добар

Много бре волим што сам добар,

а добар сам, јер знам како дишете,

јер знам да умете да волите на посебан начин,

јер Вас брате разумем и волим.

 

Ма ништа ми не можете,

ја јесам велико и срећно спадало,

да, да, баш ту поред и међу Вама,

ја се нон стоп и у паузама смејем,

знам као смета Вам, али и ви се у себи смејете

па то после минут-два пустите из себе

заједно самном.

 

Ма знам да желите да прећутите

ма знам није све и свагда да се баш, али баш, баш,

ал, није него нека,

тако је брате лакше у животу,

терај све на весеље.

 

Е баш ми је слатко што овако пишем

ове редове ситне, кратке, насмејане стихове,

како пријају,

идеалан лек за све што Вас мучи и не мучи.

 

Осим овко добрих стихова

прихватам и рекламу ваших осмеха,

смеј те се људи, срећни сте,

имате једни друге

и ја имам Вас.

 

 

 

 

Пољуби ме

Милион боја поклањам осмехом,

у твом срцу смејем се,

за тебе дишем 

и волим те.

 

Окрени се и пољуби ме.

 

Још синоћ сам спремио кораке

да до тебе дотрче,

У очима већ грлим те

у срцу носим те

 

Окрени се и пољуби ме.

 

Твоје руке ко латице

шире своје мирисе,

туга нестаје

ја топим се

 

Пољуби ме...

 

Дође време

Тугом сам покрио ниске кровове кућа,

и кишу пустио дуго да пада,

а нисам те својом сузом заробио.

 

Дође време промена и кренеш корак ил два

један напред, назад два, време промена.

 

Опет сам те ноћас љубио

и забораву украо,

ал то није крај,

за крај ново свитање.

 

Сигуран без трага тражим

осмех у свакој жени,

образ анђела,

од кад си отишла.

 

Дође време промена и кренеш корак ил два

један напред, назад два, време промена.

 

Ево ту пред нама

кад Сунце загреје

и све оне погледе

у један састави

за мене си ти

светло љубави.

 

Ал свака песма има крај

и свака строфа реч по реч

да умем даље,

да умем јаче,

ја бих пришао и загрлио.

 

Дође време промена и кренеш корак ил два

један напред, назад два, време промена.

 

Између њих

И оно мало глади што остане између нас...

Кад нам се леђа окрену
и кораци нас одвоје...

И оно мало што постане велико
осећајем даљине без топлине
уједа јаче...

Јер кад суза у тишини остане
на длану,
живот ми делује краће...

Не могу да ти објасним,
пред собом стојим,
у огледалу
тражим ожиљке,
а ране велике се не виде.

Све је то лето-пролеће донело,
а сада ће јесен да однесе у зиму,
а ја ћу увек стајати
на тој раскрсници.

У ружи ветрова,
на ивици латице,
твога имена.

Сјај Блогерима

Овде је сјај остао да сија на образу,

овде су пољупци моји нашли утеху,

овде сам својим бићем гнездо створио

и своје срце теби отворио.

 

Срећни су сакрили тугу у дубоким џеповима,

Тужни су срећу просули у празно,

Чаше су остале на столу.

 

Заборављам лето селим се у зиму

истину гутам са горким кајањем,

по корацима у снегу видим трагове

и негде у даљини ветрови све односе.

 

Срећни су сакрили тугу у дубоким џеповима,

Тужни су срећу просули у празно,

Чаше су остале на столу.

 

Лалоше враћам ти равнице бескраја

да житом посејеш наше просте душе.

 

Домаћице дајем ти своје речи за рецепт 

љубави којом ћеш овај блог прехранити.

 

Сањарење56 отплеши ми сан заљубљених

тренуцима које нити песме у чипки оставе.

 

Степски зажмури као и ја, спусти звезде,

отвори своје срце и испиши љубав по облацима.

 

Владице скини слику пролећа и лета што пролети

као и ти, путевима среће, ал напумпај добро гуме.

 

Илузијо месец је твоја страна света која сија 

сунчевим сјајем, а ти га најбоље познајеш.

 

Сонатице ако некад задрхтиш у неком реду

пружићу руку теби као и другима.

 

Пинокио моја је уметност да видим друге 

у очима дуге и среће, стално је учим као и ти.

 

Биливеру ходам баш као и ти, спорим и несигурним кораком,

верујем у речи које ме подижу високо, а много је твојих.

 

Хипер стварно ти могу рећи да си бржа од анђела,

и именујем те за моје десно крило срца.

 

Весела па где си ти сакрила своје очи

и зашто ти само главче вири из весело базенче.

 

Цицили кад се поново вратим па кренем у свет знања и сазнања

и великог града, имаћу чудан осећај у стомаку баш као и ти до септембра.

 

Ксенија вратиш ми јака осећања чак и кад ме туга угризе,

и ја теби враћам лепе речи да те срећа и љубав стигну.

 

Андријана љубав која пролази она никад не прође,

остаје искуство које се воли, и мене то боли,

али проћи ће јер ево шаљем ти ново пролеће.

 

Глумац све нам је надохват руке па тако и срећа,

понекад је видим више у твојим постовима.

 

Биљче ако тражим нежност и склад лепог

ја се само ослоним на тебе,

знам да си мала и да станеш у онај свој капутић,

он ти је драг баш као и ти мени.

 

Лиланина ту си да траг у времену обришеш

и да ново поглавље среће и љубави напишеш.

 

Принцезо ако ми одговор одмерене истине

у свему затреба ја је нађем код тебе и у срцу које чуваш.

 

Дано свет је чаробан колико и твоје 

оштро око кад напише коментар.

 

Дона читам и читањем стичем цео велики

свет у свом и твом срцу, то је богатство,

богата си.

 

Текстописац у твојим се римама крије

парче душе коју носимо светом.

 

Сви ви остали које знам и волим свим срцем

прирасли сте више него што мислите,

нећу вас више набрајати јер знам да сте ми увек посебни

и исти, мени заувек добри, разумљиви и читљиви.

 

Срећни су сакрили тугу у дубоким џеповима,

Тужни су срећу просули у празно,

Чаше су остале на столу.

 

 

Недостајес ми дуго

Спојим све нити у једну чипку 

затворим врата 

ухватим ноћ у тишини улице

и очи своје склопим у њене снове.

 

Недостајеш ми дуго

пре сваког свитања

и после сваког заласка.

 

Опет потражим

оно мало и велико

скривено што куца у нама.

 

Недостајеш ми дуго

пре сваког свитања

и после сваког заласка.

 

Нађем га ту 

где је одувек било

моје и твоје

у нама.

 

Спојим поглед са бисером

у твојим очима,

ухватим те за руку

и поведем хоризонтом

чаробног плаветнила.

 

Недостајеш ми дуго

пре сваког свитања

и после сваког заласка.

Крило

Када осетим у себи лепоту покрета

једне миле сенке како се бесрамно пружа

и шири на јастуку,

прелази све границе овога света.

 

Када се прелама кроз светлост 

и поново враћа из ње

и рукама када шири моја крила

изнад воде кроз коју се умива

у бесконачно лелујавим таласима.

 

Да ли је то само осећај љубави 

у задовољству које се познаје

страном света заљубљених,

ил је то опсесивна варка

настала игром светлости

под мојим празним прстима?

 

Не то није моја добра страна

обасјана лицем које волим

образом на пољупцима

уснулим од сна жедних усана.

 

Не то није река топлих погледа

ил испуњена жеља

срећном шкољком у песку 

на обали затрпана.

 

То је само моје бело крило

што је срећно у наручју

њеном било и остало.

Бледим у твојим очима

Нас двоје у шетњи

тумарамо ћутке у мислима

ломе се реченице и мере погледима

"не разумем, не разумеш, 

зашто, јер ја исто желим, али...

полако, полако

и увек тако,

на пар сати",

кроз пар корака,

моја сенка бледи у твојим очима.

 

Ако те волим, а волим те,

ако те љубим, а љубим те,

пусти ме у своје срце да дуже останем.

 

И тако сваки пут

ветар на криву страну дува,

И тако сваки пут

на погрешном перону стојим,

И тако сваки пут

тишина постаје мој друг.

 

Нас двоје у овој ноћи

тражимо топле прагове

очима љубимо оног другог што наопако прича

јер нам срца дрхте, 

јер смо сувише близу, али далеко да се сваки пут загрлимо...

полако много је речи стало између,

полако осети ме пре него ме додирнеш

и увек тако,

"на пар сати",

кроз пар корака,

моја сенка бледи у твојим очима.

 

Ако те волим, а волим те,

ако те љубим, а љубим те,

пусти ме у своје срце да дуже останем.

Море у чаши

Негде далеко

на плавој пучини

море љушка једну барку

у њој седим и пловим полако.

 

Негде далеко 

у мислима мојим

осврћеш се љубави

и шапатом покриваш тишину

у овом црвеном вину.

 

Пијем је душом 

и клизи лагано у моје тело

опоро и хладно

до дна.

 

Из једне луке у другу,

из моје руке у твоју,

из једне чаше у душу моју.

 

Остављам све 

и мале издаје

иза врата заборава.

 

Поред хриди магла сакрила

твоје очи због немира,

а из страха поглед скрећем

да ме не би препознала.

 

Судбина ко камен у води

што се раствара

веком једног сећања

и пустог заборава.

 

Дуго сам пловио 

и себи руке ломио

у груди се ударао,

али сам изгубио.

 

Барку сам заљуљао

и у мору 

своју грешку опрао.

 

Не брините бацио је чашу на дно мора, бућнуо се и одпливао до обале, да још једном погледа у њене лепе и тужне очи у нади да ће му опрстити.

 

 

 

Колико корака после кише

Колико корака после кише

колико празних барица

колико испрсканих панталона и хаљиница

па ти си луда баш као и ја.

 

Зашто се толико смејеш

зашто ме толико волиш

зашто си луда  и моја

зашто ми пољупцима крадеш душу.

 

Ти знаш да ме грејеш

ти се увек стварно смејеш

ти остајеш да бежиш

испод свих мојих загрљаја и уздисаја

тако си наопака и моја.

 

Ево и облак те јури

и носић те сврби

буди мирна

да те мој пољубац пробуди.

 

Поново отвараш очи и јуриш моју сенку

луда си, загрли ме и стегни јако

ти само знаш како

нек ме твоје руке и тело заголица

луда си волим те

јер си слободна као птица.

 

 

 

Спознаја тишине и туге

Научио сам да је свет тишине и свет туге, као и наша кућа са и без прозора. Ко једном у њу уђе, вечно оставља започете трагове и своју сенку. Није у њој хладно јер неко одмах помисли на то, нити се у њој сливају сузе заборављених жеља и неузвраћених љубави у њој је као и у свакој кући топло и са предрасудама.

 

Често те гледам у својим мислима

када су ми очи затворене

загрљену мојм пољупцима како спаваш.

 

Под образом ти рука коју својом руком стежеш

и вечност срећног осмеха на уснама и образима.

 

Волиш баш као што волети само жена уме.

 

Ниси ми тада далеко, али сваки грч што загрми

низ тело у трену врати онај оштар осећај садашњости. 

 

Не сруши се све, него застане у једном кристалу

пахуљи снега, капљици кише ил зноја у мојој руци, на мојој кожи.

 

Знам зима ће проћи и пролеће ће у моје срце поново да сврати

ал ти прелази вечности у овом златном кавезу живота држе наше душе раздвојене.

 

На обали мора знаш да сам нашао белутак и направио четири жабице,

а твоје лице се смејало док је гледало како камен поскакује на води.

 

Да, знам да је немогуће могуће,

камен на води не поскакује,

али у мојим рукама и у љубави он то чини.

 

На кожи остају трагови,

то знаш ти, то знам и ја,

ми не старимо

само нас видљива копрена чини магловитима 

једно другоме.

 

Толико бих ти причао о овој тишини у овој соби у мојој кући.

 

Ето моја и твоја љубав није рођена као у бајци,

али ми је доживљавамо као такву 

и волимо се бајковито.

 

Покривамо уздасима, плаштом мрака испод месеца,

купамо сунчевим зраком и светлуцавом росом пољских цветова,

ваљамо се у трави свежих мириса исписујемо речи љубави 

невидљивим мастилом боје дуге по нашим телима.

 

Али кад одемо тамо међу наше светове

подељене разлике свакидашњице

измишљене послове,

неко други закуца на моја врата.

 

Не пустим га да уђе, сам отвори,

скочи на кревет или на столицу,

седне и погледа ме.

Храни се немиром у мојим очима,

страхом по мојим рукама,

кад некад задрхте без твог додира,

ред за редом иза сваког слова упире и понире,

а једноставна реч, а исто тако сложена и тешка.

 

Туга је оно што у тишини кљуца у мени.

 

Лако очекивана из собе у соби у кући

баш свуда уме да се завуче

у најслађи кутак где сам те грлио и љубио.

 

Скривена је и у мојим и у твојим очима

понекад помислим да спава,

некад је заволим јер уме да ме натера да те још више волим.

 

Не могу је изгубити, али није ми драга

јер је увек са предрасудама

таква је рођена и мени самом објашњена.

 

На крају крајева и она је суштина живота

можда свима нама још увек неоткривена.

 

 

 

 

 

 

Да путујемо, посвета мојој Комшиници

Спакујемо кофере

понесемо и оно што нам не треба

навијемо сат

пет пута проверимо све 

и увек нешто прескочимо и заборавимо.

 

Спакујемо стрес 

увијемо га у нервозу ишчекивања за лепим

склопимо очи-размишљамо и већ смо тамо,

о то је исувише добро,

ајмо још једном у круг.

 

Спакујемо кофере

понесемо и оно што нам не треба

навијемо сат

пет пута проверимо све

и увек нешто прескочимо и заборавимо.

 

Спакујемо део себе, бар онај лакши део-покретљив

коме је најлакше да оде и да се врати,

кад помислим тако

да је све у животу лако.

 

Пођемо у сумрак сванемо у дан

ништа лепше и отвореније за срце

које се радује мирисном мору и топлој плажи,

и лимунади у хладу.

 

Комшике срећан пут и луд провод, да бог да, да се превариш и напишеш нешто да се одушевимо овде сви кад направиш свој блог.

Иначе ја ти нећу завидети јер већ сутра кад и ти тад и ја путујем или на југ или на север, где ми дуне: релације су могуће на Бованско језерце и С.бањица тамо нисам био или на Сребрно језеро, али ако ми дођу гости морам у Аква паркић да ладим ногице.

Блогери беж те на брчкање а увече напишите стих....Поздрав

ЗАБЛУДЕ

Ово није умотана ролна папира или неки слатки ролат

ово је ипак живот и наша осећања која ипак расту

у блогосвери у мислима у постовима који се пресипају

из коментара код мене код свих вас

зато што се волимо на чудан начин

путем свих ових жица и струје

колико је само Едисону и Тесли горела сијалица у глави

док се није упалила уживо,

зар је чика Тесла очекивао пренос

празних, бушних и наопаких порука на даљину

или да ћемо га ми сви овде разочарати.

 

Завијене глупости и заблуде

све остало што мислим да је иза нас,

погледајте небо удахните ваздух насмејте се

живот може и монотон да буде,

али ако га прљате сопственом грешкама,

изгубљеним и неосмишљеним речима из мозга и срца,

он ће бити само горак и тежак.

 

Није све у дописивању и писању

има нешто и између редова,

читајте боље.

 

Ви блогери промућкајте мозак нек пише срце,

Ви блогерке не мућкајте мозак већ слушајте срце,

лепота је у границама које се не мере и не постоје

лепота су речи које се чувају по страни

некад их треба само читати, мирисати и чувати.

 

Некад неке ствари што Вам можда крену одмах да излете 

нису окупане како треба па их треба задржати

да не направе хаос без потребе.

 

Лако је живети у заблуди, проблем је тешко се пробудити из ње?

 

Затишје и брод у руци

Нешто ми данас шапућу мисли

гласније него обично.

Нешто ми људи у пуној глави машу

свим проблемима и глупостима,

ја се и данас поново смејем,

а није ми ипак све јасно.

Купио сам јапанке да ми ноге дишу

сакрио сам чоколаду од себе

док непадне мрак па да нормално нестане.

Урадио сам и нисам урадио домаћи

чак и у овим годинама.

Синоћ сам попио кафу и поново се смејао,

не нисам разумео

само сам имао отворено и чисто срце,

и моје друштванце је то разумело.

Опет смо ходали градом

коментарисали о свему

и о феномену блога

и о доброти

и о искрености

и о личности

и о природи човека,

све ви то знате,

али ја то неразумем

да има људи којима је то проблем,

који жуде да се сакрију у лажи

и у глупости.

Природа човека је тужна, али ја то нећу да Вам кажем

прескочите и једноставно брзо прочитајте.

Колико је само нејасних ствари стојало пред Вас када сте збуњеним погледом тражили свој лик у огледалу одрастања, када сте учили да кажете МАМА ТАТА СЕКА и БАТА.

И зашто тада нису сви постали људи него је неко морао да окрене и окрњи огледало.

Не овде нису такви, овде су само добри људи, које ја познајем довољно, са једним од њих сам се толико слатко испричао да је то невероватно колико смо једни другима блиски и весели.

Ово не може никада постати илузија да неко призна и да неко слаже а да просто не каже волим када ми неко подари осмех макар он био и наопак.

Ово ставрно нема логике и не личи на мене али одраз свакидашњице понекад просто вуче прсте по тастатури да пребирају неке чудне речи и конструкције.

Фали ми песма, саћу је пустити:

 

Страх ми понекад превише близу приђе

 

Када ми говориш ја сањам отворених очију

товје руке како грле меким јастуцима моје срце.

 

Када прилазиш у мраку само те мирисом осећам

кроз тело и врховима прстију тражим твоје срце

како куца у мом наручју.

 

Када дишеш и када гледаш у небо изнад нас

осећам како нас звезде подижу високо.

 

Када се смејеш ја у пешчаном сату видим како се зауставља време.

 

Колико те само безмерно и чисто волим

колико ти пута шапатом у сну дозивам име

колико ти само верујем

да сам постао део тебе.

 

Ако икада направим ону грешку срца

коју само ти можеш да разумеш

пусти ме нека ме савлада туга

и сломи бол, окаје небо

и однесе ветар.

 

Остаће камен, а у њему душа

исклесана вечно затворена.

 

Нек мери откуцај времена

нек броји годишња доба, године и деценије до столећа, а онда

нек ме једном пред свитање

твој облак умије и опрости,

а када смирај дана и почетак вечери куцне

нек се претворим у прах и нек ме поново ветар понесе

и баци у море, можда ћу постати риба

можда ћу ћутањем вернији слуга љубави постати

можда ћу те поново пронаћи...