Спознаја тишине и туге

Научио сам да је свет тишине и свет туге, као и наша кућа са и без прозора. Ко једном у њу уђе, вечно оставља започете трагове и своју сенку. Није у њој хладно јер неко одмах помисли на то, нити се у њој сливају сузе заборављених жеља и неузвраћених љубави у њој је као и у свакој кући топло и са предрасудама.

 

Често те гледам у својим мислима

када су ми очи затворене

загрљену мојм пољупцима како спаваш.

 

Под образом ти рука коју својом руком стежеш

и вечност срећног осмеха на уснама и образима.

 

Волиш баш као што волети само жена уме.

 

Ниси ми тада далеко, али сваки грч што загрми

низ тело у трену врати онај оштар осећај садашњости. 

 

Не сруши се све, него застане у једном кристалу

пахуљи снега, капљици кише ил зноја у мојој руци, на мојој кожи.

 

Знам зима ће проћи и пролеће ће у моје срце поново да сврати

ал ти прелази вечности у овом златном кавезу живота држе наше душе раздвојене.

 

На обали мора знаш да сам нашао белутак и направио четири жабице,

а твоје лице се смејало док је гледало како камен поскакује на води.

 

Да, знам да је немогуће могуће,

камен на води не поскакује,

али у мојим рукама и у љубави он то чини.

 

На кожи остају трагови,

то знаш ти, то знам и ја,

ми не старимо

само нас видљива копрена чини магловитима 

једно другоме.

 

Толико бих ти причао о овој тишини у овој соби у мојој кући.

 

Ето моја и твоја љубав није рођена као у бајци,

али ми је доживљавамо као такву 

и волимо се бајковито.

 

Покривамо уздасима, плаштом мрака испод месеца,

купамо сунчевим зраком и светлуцавом росом пољских цветова,

ваљамо се у трави свежих мириса исписујемо речи љубави 

невидљивим мастилом боје дуге по нашим телима.

 

Али кад одемо тамо међу наше светове

подељене разлике свакидашњице

измишљене послове,

неко други закуца на моја врата.

 

Не пустим га да уђе, сам отвори,

скочи на кревет или на столицу,

седне и погледа ме.

Храни се немиром у мојим очима,

страхом по мојим рукама,

кад некад задрхте без твог додира,

ред за редом иза сваког слова упире и понире,

а једноставна реч, а исто тако сложена и тешка.

 

Туга је оно што у тишини кљуца у мени.

 

Лако очекивана из собе у соби у кући

баш свуда уме да се завуче

у најслађи кутак где сам те грлио и љубио.

 

Скривена је и у мојим и у твојим очима

понекад помислим да спава,

некад је заволим јер уме да ме натера да те још више волим.

 

Не могу је изгубити, али није ми драга

јер је увек са предрасудама

таква је рођена и мени самом објашњена.

 

На крају крајева и она је суштина живота

можда свима нама још увек неоткривена.