Бледим у твојим очима

Нас двоје у шетњи

тумарамо ћутке у мислима

ломе се реченице и мере погледима

"не разумем, не разумеш, 

зашто, јер ја исто желим, али...

полако, полако

и увек тако,

на пар сати",

кроз пар корака,

моја сенка бледи у твојим очима.

 

Ако те волим, а волим те,

ако те љубим, а љубим те,

пусти ме у своје срце да дуже останем.

 

И тако сваки пут

ветар на криву страну дува,

И тако сваки пут

на погрешном перону стојим,

И тако сваки пут

тишина постаје мој друг.

 

Нас двоје у овој ноћи

тражимо топле прагове

очима љубимо оног другог што наопако прича

јер нам срца дрхте, 

јер смо сувише близу, али далеко да се сваки пут загрлимо...

полако много је речи стало између,

полако осети ме пре него ме додирнеш

и увек тако,

"на пар сати",

кроз пар корака,

моја сенка бледи у твојим очима.

 

Ако те волим, а волим те,

ако те љубим, а љубим те,

пусти ме у своје срце да дуже останем.

Море у чаши

Негде далеко

на плавој пучини

море љушка једну барку

у њој седим и пловим полако.

 

Негде далеко 

у мислима мојим

осврћеш се љубави

и шапатом покриваш тишину

у овом црвеном вину.

 

Пијем је душом 

и клизи лагано у моје тело

опоро и хладно

до дна.

 

Из једне луке у другу,

из моје руке у твоју,

из једне чаше у душу моју.

 

Остављам све 

и мале издаје

иза врата заборава.

 

Поред хриди магла сакрила

твоје очи због немира,

а из страха поглед скрећем

да ме не би препознала.

 

Судбина ко камен у води

што се раствара

веком једног сећања

и пустог заборава.

 

Дуго сам пловио 

и себи руке ломио

у груди се ударао,

али сам изгубио.

 

Барку сам заљуљао

и у мору 

своју грешку опрао.

 

Не брините бацио је чашу на дно мора, бућнуо се и одпливао до обале, да још једном погледа у њене лепе и тужне очи у нади да ће му опрстити.