Затишје и брод у руци
Нешто ми данас шапућу мисли
гласније него обично.
Нешто ми људи у пуној глави машу
свим проблемима и глупостима,
ја се и данас поново смејем,
а није ми ипак све јасно.
Купио сам јапанке да ми ноге дишу
сакрио сам чоколаду од себе
док непадне мрак па да нормално нестане.
Урадио сам и нисам урадио домаћи
чак и у овим годинама.
Синоћ сам попио кафу и поново се смејао,
не нисам разумео
само сам имао отворено и чисто срце,
и моје друштванце је то разумело.
Опет смо ходали градом
коментарисали о свему
и о феномену блога
и о доброти
и о искрености
и о личности
и о природи човека,
све ви то знате,
али ја то неразумем
да има људи којима је то проблем,
који жуде да се сакрију у лажи
и у глупости.
Природа човека је тужна, али ја то нећу да Вам кажем
прескочите и једноставно брзо прочитајте.
Колико је само нејасних ствари стојало пред Вас када сте збуњеним погледом тражили свој лик у огледалу одрастања, када сте учили да кажете МАМА ТАТА СЕКА и БАТА.
И зашто тада нису сви постали људи него је неко морао да окрене и окрњи огледало.
Не овде нису такви, овде су само добри људи, које ја познајем довољно, са једним од њих сам се толико слатко испричао да је то невероватно колико смо једни другима блиски и весели.
Ово не може никада постати илузија да неко призна и да неко слаже а да просто не каже волим када ми неко подари осмех макар он био и наопак.
Ово ставрно нема логике и не личи на мене али одраз свакидашњице понекад просто вуче прсте по тастатури да пребирају неке чудне речи и конструкције.
Фали ми песма, саћу је пустити:
Страх ми понекад превише близу приђе
Када ми говориш ја сањам отворених очију
товје руке како грле меким јастуцима моје срце.
Када прилазиш у мраку само те мирисом осећам
кроз тело и врховима прстију тражим твоје срце
како куца у мом наручју.
Када дишеш и када гледаш у небо изнад нас
осећам како нас звезде подижу високо.
Када се смејеш ја у пешчаном сату видим како се зауставља време.
Колико те само безмерно и чисто волим
колико ти пута шапатом у сну дозивам име
колико ти само верујем
да сам постао део тебе.
Ако икада направим ону грешку срца
коју само ти можеш да разумеш
пусти ме нека ме савлада туга
и сломи бол, окаје небо
и однесе ветар.
Остаће камен, а у њему душа
исклесана вечно затворена.
Нек мери откуцај времена
нек броји годишња доба, године и деценије до столећа, а онда
нек ме једном пред свитање
твој облак умије и опрости,
а када смирај дана и почетак вечери куцне
нек се претворим у прах и нек ме поново ветар понесе
и баци у море, можда ћу постати риба
можда ћу ћутањем вернији слуга љубави постати
можда ћу те поново пронаћи...
О вама Блогрима које познајем
Неко је направио цветни врт
неко сакупио небо пуно наде
неко обојио моје стихове
неко ми је рекао да је љубав оно што пишем
неко је од вас приметио нит туге у свим песмама
неко је сложио слике од мојих стихова
неко је рекао да је илузија свет који нас гуши споља,
а ја? ја сам схватио да сте то ви који правите цветне вртове у нашим срцима
да сте ви те звездице ситно поређане на своду који сија изнад мојих крила
да сте ви ти који бојом ваших мисли шарате весело и кувате мирисно
да сте ви ти који пишете кроз мене о љубави
да сте ви ти који осећате,
а када то чините ви осетите понекад и моју прикривену тугу
ви сте ти који су сликом мога стиха удахнули живот
ви сте ти који једину стварну илузију живота држите живом.
