Sreda, Jul 09, 2008

Затишје и брод у руци

Нешто ми данас шапућу мисли

гласније него обично.

Нешто ми људи у пуној глави машу

свим проблемима и глупостима,

ја се и данас поново смејем,

а није ми ипак све јасно.

Купио сам јапанке да ми ноге дишу

сакрио сам чоколаду од себе

док непадне мрак па да нормално нестане.

Урадио сам и нисам урадио домаћи

чак и у овим годинама.

Синоћ сам попио кафу и поново се смејао,

не нисам разумео

само сам имао отворено и чисто срце,

и моје друштванце је то разумело.

Опет смо ходали градом

коментарисали о свему

и о феномену блога

и о доброти

и о искрености

и о личности

и о природи човека,

све ви то знате,

али ја то неразумем

да има људи којима је то проблем,

који жуде да се сакрију у лажи

и у глупости.

Природа човека је тужна, али ја то нећу да Вам кажем

прескочите и једноставно брзо прочитајте.

Колико је само нејасних ствари стојало пред Вас када сте збуњеним погледом тражили свој лик у огледалу одрастања, када сте учили да кажете МАМА ТАТА СЕКА и БАТА.

И зашто тада нису сви постали људи него је неко морао да окрене и окрњи огледало.

Не овде нису такви, овде су само добри људи, које ја познајем довољно, са једним од њих сам се толико слатко испричао да је то невероватно колико смо једни другима блиски и весели.

Ово не може никада постати илузија да неко призна и да неко слаже а да просто не каже волим када ми неко подари осмех макар он био и наопак.

Ово ставрно нема логике и не личи на мене али одраз свакидашњице понекад просто вуче прсте по тастатури да пребирају неке чудне речи и конструкције.

Фали ми песма, саћу је пустити:

 

Страх ми понекад превише близу приђе

 

Када ми говориш ја сањам отворених очију

товје руке како грле меким јастуцима моје срце.

 

Када прилазиш у мраку само те мирисом осећам

кроз тело и врховима прстију тражим твоје срце

како куца у мом наручју.

 

Када дишеш и када гледаш у небо изнад нас

осећам како нас звезде подижу високо.

 

Када се смејеш ја у пешчаном сату видим како се зауставља време.

 

Колико те само безмерно и чисто волим

колико ти пута шапатом у сну дозивам име

колико ти само верујем

да сам постао део тебе.

 

Ако икада направим ону грешку срца

коју само ти можеш да разумеш

пусти ме нека ме савлада туга

и сломи бол, окаје небо

и однесе ветар.

 

Остаће камен, а у њему душа

исклесана вечно затворена.

 

Нек мери откуцај времена

нек броји годишња доба, године и деценије до столећа, а онда

нек ме једном пред свитање

твој облак умије и опрости,

а када смирај дана и почетак вечери куцне

нек се претворим у прах и нек ме поново ветар понесе

и баци у море, можда ћу постати риба

можда ћу ћутањем вернији слуга љубави постати

можда ћу те поново пронаћи...

[Odgovori]

Danas si se bacio u razmišljanja. Zaključci su pravi.
"можда ћу ћутањем вернији слуга љубави постати

можда ћу те поново пронаћи... "
Možda. A sigurno ćeš noćas naći nešto kod mene, vidi da li ti odgovara, naravno ako pogodiš šta je.

Comment by sanjarenja56 (07/09/2008 21:11)

divno! [Odgovori]

prelepo napisano! Sa puno neznosti i neke mirnoce u recima... Da, strah ponekad stvarno blizu pridje, obuzme celo tvoje bice, srce pocne da kuca sve jace, a ti cutke posmatras sve to, dok strah pobedjuje...

Comment by andrijana (07/09/2008 21:14)

[Odgovori]

... :)
Kako da ostavim komentar, kako da opisem ono sto osecam citajuci ove stihove, reci...

Comment by bealiever (07/09/2008 21:18)

[Odgovori]

Сањарење56
ја увек нађем

Андријана
он мисли да победи, али увек се тргнем и бацим га у реку

Comment by krilaandjela (07/09/2008 21:19)

[Odgovori]

ne znam zašto prvi deo ne liči na tebe, ja osetih kako greje.
a tvoje pesme, i napisane i one koje još čekaju, sam valjda iskomentarisala odavno-
jednostavno. lepo. neponovljivo. leči dušu. ispunjava srce...
Prijatno!

Comment by domacica (07/09/2008 21:51)

[Odgovori]

Lepo... neke stvari nisu iluzija... mozda... :)

Comment by iluzija (07/09/2008 21:51)

[Odgovori]

Нека туга, притајена љутња, сета, љубав и нежност, све ово у једном посту...када мисли лутају, речи се саме нижу и настаје песма, или настане прича...сама од себе...док мисли лутају...

Свиђа ми се и овај пост иако је помало тужан, помало љут, ипак је пун љубави и леп.

Comment by sonatica (07/09/2008 22:18)

[Odgovori]

НЕКАД ЈЕ ТЕШКО ОДВОЈИТИ СРЕЋУ ОД ТУГЕ, БЕС ОД МИРА, ТЕЖЕ ЈЕ ДРЖАТИ ИХ РАЗДВОЈЕНО.

НЕКАД ДОЂЕ ВРЕМЕ КАЈАЊА И ПОЧНУ ДОСАДНЕ КИШЕ.

Comment by krilaandjela (07/10/2008 00:10)

[Odgovori]

Lepo je vratiti se starim pesmama...Doceka me i ova,bas lepa.Budi pozdravljen***

Comment by xenija (07/10/2008 00:12)

[Odgovori]

Ксенија хвала

Има једна песма, волим је много

идеееее......

ИЗГУБЉЕНО ЈЕ НАЂЕНОООООО...
...пева је Радовићка

Comment by krilaandjela (07/10/2008 00:39)

[Odgovori]

Ксенија хвала

Има једна песма, волим је много

идеееее......

ИЗГУБЉЕНО ЈЕ НАЂЕНОООООО...
...пева је Радовићка

Comment by krilaandjela (07/10/2008 00:41)

[Odgovori]

И зашто тада нису сви постали људи него је неко морао да окрене и окрњи огледало.

Cesto se i sama pitam... A onda kazem sebi: ma mozda onda nne bi valjalo...
Prvi deo je ozbiljan, po malo mracan... ali pesma sve zaokruzuje i ispunjava lepotom i ljubavlju... =)
Uzivam... prosto... jednostavno... uzivam... =) hvala...

Comment by cicilly (07/10/2008 00:58)

[Odgovori]

Cak i kad "odraz svakidasnjice ponekad prosto vuce prste po tastaturi" ti pocinjes da redjas recenice u stihove. Lepa navika!

Comment by siljka (07/10/2008 07:02)

[Odgovori]

nesto mi danas sapucu misli glasnije nego obicno...strah ponekad preblizu pridje...is to bih to ja napisala,ali nemam tvoj dar.nekad pomislim da mi citas misli ili se svima desavaju iste stvari.ti bas imas krila.bravo

Comment by dana (07/10/2008 14:11)

[Odgovori]

Колико пута седнем за овај рачунар, помислим шта ће сада бити,какве ће ме реченице у стиховима отворити, колико ћу далеко отићи и да ли ћу се задовољан вратити.
Волим то богатство које се простодушно нуди само од себе и од мене, исто тако када зађем у ваше постове и нађем залуталу мисао моју у вашој ја се осећам пронађено и поново рођено, да имам реп махао би њиме.
Волим ретроспекцијом да поново вратим старе у нове боје и облике, да данашњицу помутим у сутрашњицу, онда да већ буде сећање са осмехом.
За све то је потребна љубав, ја од ње пођем.

Comment by krilaandjela (07/10/2008 19:09)

[Odgovori]

Krilaandjela, ti zaista imaš poetska krila :)

Comment by sanjarenja56 (07/10/2008 19:20)

[Odgovori]

...i da,strah od primitivizma,lazi,koji postoji u tvojim tekstovima,ja vise nemam,jer,ima jako puno ljudi poput tebe koji sire pozitivno oko sebe.

Comment by dana (07/11/2008 09:30)

[Odgovori]

Једна тајна:

Кад ме нешто стигне
кад ѕатворим очи у мраку
када останем сам
ја напишем писмо
и оно постане део мене.

Не то није ожиљак
то је тачка у времену
моја кота
изгубљени знак на путу,
мали каменчић
што ме понекад сети да ме жуља.

Отавим га ту
да трагом без трага нестане.

То писмо на крају завршим срећом,
замандаљим га и сакријем од осећања,
посаљем га после толико година,
и онда схватим да сам срећан, баш као и тада када сам га замандаљио.

Пишите и ја ћу Вам писати:
rizlideki@ptt.rs

Поздрав Дани и Сањарењу56

Comment by krilaandjela (07/12/2008 00:34)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me