За тебе што си увек ту у мени

Има и светлост и таму срцу тако блиску

у свом том налету и загрљају свежине

уме да грли изгубљене снове дечака

његове суве усне и дуге прсте.

 

Коврџе своје крије, исправља руком,

ближа је мојим пољупцима

него својим жељама,

уме само да воли,

а то је довољно сада и увек.

 

Ја је такву познајем

на уснама својим

сањам њено име,

и као љубав,

и као сан,

постоји

за мене. 

 

Игром очију чује само речи неизговорене,

погледом их враћа

као загонетку другим људима,

а мени бајку коју живим 

у њеном срцу и сваком пољупцу.

 

Свако је краљевство принцезом и принцем признато,

а ово наше има само нас

да га делимо и чувамо

док расте љубав у нама.

 

Безбрижна је светлост на небу

у звездама поред месеца,

у зори изнад и испод белих облака,

твојих и мојих очију

док гори у нама љубав.

 

Исти стихови другим речима

крену од мене у твоје срце,

а додиром прстију по свиленој кожи

и пољупцем заврше сваку моју мисао.

 

Увек исти стихови остају,

другим речима изнова будна,

а у њима увек једна,

ЉУБАВ, 

твоја и моја.

Друга страна месеца

Понекад је прича и писање изговор за стварност у којој живимо, оправдање свих наших мисли, речи и осећаја.

Ништа мање и ништа више, него кад човек зажмури пред људима које познаје, који су род-рода свог, а трунка црног у белини запрљаног по дубини породице, одвећ отргнут и презрен.

Поставка свега, сликом осликана да плени лепотом и својом дубином из тишине буди у нама лепо, али све лепо живом игром света и људи по улицама ремети склад својим немиром.

Излазимо из кућа једних и других пуни проблема, бола и беса, безмало осећаја урођене блискости.

Повређене сујете, одрастањем, одвајање испрекиданим сновима дечака у лептировом лету, опијени новом светлошћу особе поред себе.

Нешто нас је само појело у нама, изменило основне вредности, развило љубав тамо где јој није место.

Да такво место постоји у нама, у њему су родитељи, сестре, браћа, рођаци, пријатељи и сви остали. 

Предрасуда, завист, оговарање и љубомора, сложне ћерке брата мржње између нас самих.

Толико је тога урушено у тренутку мојих речи у мени, толико је тога сузом проклето изнето, да би душа поново умела да дише.

Понекад је изговор, а понекад и казна исписана реч опомене оном који чита и разуме.

Никад није касно наћи светлост у цвету који се роди искром твоје наде. 

Бледимо

ОН:

...Ето колико ти значим, само на корак од тебе ћутим, искрено те волим и мрзим у својој тишини. Шапат твоје душе чујем, а плашим га се. Није ли свеједно искром ока дати и зажмурети?

ОНА:

Опет гледаш у страну спуштене главе, размишљаш о свему, пребираш, одвајаш и цениш слепо. Искрено је срце дати, а руке сада враћам у своје крило, зашто ме то тако заболи и уплаши.

Свака реч ћутке-прећутног и далеког неизречена.

ОН:

Затвори собу своје прошлости, подели осећања у тренутак ове туге, утробу гладног вука засити њеним очима.

ОНА:

Ситост близине моје дај њему, да из далеког сна врати нежне погледе у моје усне и образе.

ОН:

Опет несаницом звезда вођени у мраку, а са даном пуним облака и досадне кише, будимо наша тела сабласти судбине.

ОНИ:

Са перона туђе таштине тапкамо несрећни и празни у реду без поласка и повратка.

Све је подређено ветру и нашим очима.

Окрећем се, окрећеш се, док бледи полеђина белог папира у жуто на Сунцу овог хоризонта између погледа.

Поклон Врању

Секо убава

сит ми је туга големка

стала у чашку

по руб от фртаљ

на гиџку ту стару

во гроздот што 

купи со вије 

суве рукама,

кам да ти приђем

со реч да ти речем

једну тајну век века.

Са стар човек прича ми детко,

трсија травку никлу

на планинку.

Ве ти ја био онде под пенџер

слушка ти потанко

ушима без шуш 

да чујем,

иска ми детко једну кос

во један лис од траву,

постаде мало,

узе лис

и погледа у мене

па ми рече

по озбиљно:

" Софка ти Мито малката

вино ти покисло, увен ти цветој

со га руку сади у недељу твоје девојче",

иска ми то

и удену белу лис од траву,

со косу покошену

да видем у прсте моје.

Ја су му гледа,

окрећа и понајпосле

упита:"А бе детко со тако збориш со мене,

крајком те гледа како косиш

у тебе снагу виде, у руке

у откос, а ти мене тутну белку травку,

и рече ми со ћут

моју тугу голему

да бива, за кој?

Детко:"Мито, синко

иди си кући

во твоје сопче,

узми си бело кошуљче,

уми си лице у реку 

и сакај руку од твоје девојче".

...Ја ти се сакупи

прерипи плот од кућа,

уми си лице у реку

преко поља потрча

и у моје девојче се загледа.

Искам ти руку од оца

у беле руке ја гледа

куца ми срце ки у зајца.

Прођоше два лета

и у зиму роди се Никола.

Моје ти женче

копа у башта,

по руку зној капа,

а Никола заплака....

 

Ја ти се маја по чаршију,

незнаја за тије работу,

но детко мудро прича..."Збори ти ја

Мито о белку травку,

у влас што има,

искам ти вино црвено

што ги са грозд од гиџку сакупи

кап по кап измеља и у буре стави".

Еве детко бокал и чашка

пији со радост уз младост моју,

неми збори о ту травку.

Детко попи устаде и оде без реч,

о тој време оста бокал и чашка

на астал да стоје.

Примаче се ноћ

у некој доба женче ме упитува:

"Ко је ти је ово смотуљче

под астал?",

ја га узе, погледа и размота,

оно бела травка остала.

Детко ми гу остави за лек 

од дете, тако писа.

Време пролази,

травка си расте,

и на другу годину

ја ти покоси

изнад куће,

и изриља,

да женче посади цветови убави,

на место где детко коси некад.

 

И би субота дан и дођоше гости

из подрум наточисмо црно вино,

бокал донесе мој син,

и женче служише пријатеље

и песма и мезе,

и вече се спусти,

оста трпеза и бокал.

 

Сунце јутром смени месец

сас све звездице и

женче сакупи астал, 

а ја се довати за бокал,

би кисело, те га баци,

женче крену за цвеће

да сади у недељу,

Никола спија, 

ја се метну на дрва

со цепку за шпорет.

 

Прокука из кућу дете,

жена прва притрча,

ја ти се свртим врз њих

и виде Николу у хладан зној,

мене се све окрену

посрну лево, десно

у Николу гледа,

сине мој...вика...

Истом ти разби

постари ћуп,

узе белу травку и посла жену

да скува воду,

у воду стави белу травку,

прекрсти се и дадо сину да пије,

обриса му зној са чела

и загрли га јако.

...Е ме детко упозори, не гледа

у голем свет горе, 

у облаци бели

што зором зоре,

а ноћ ми се спушта

па нас успава

и вино покисело

жену ми превари

да посади

у недељу

цветак.

 

Никола се пробуди,

очи отвори

и проговори,

сузе нам падоше

по лица

и срећа велика,

детко право збори

и за све знаје,

ни вино црно ни цвет

у недељу

не бива.

 

Сестро убава ја ти зборим

ово ми гу душа отој снивала.