Nedelja, Avgust 23, 2009
Друга страна месеца
Понекад је прича и писање изговор за стварност у којој живимо, оправдање свих наших мисли, речи и осећаја.
Ништа мање и ништа више, него кад човек зажмури пред људима које познаје, који су род-рода свог, а трунка црног у белини запрљаног по дубини породице, одвећ отргнут и презрен.
Поставка свега, сликом осликана да плени лепотом и својом дубином из тишине буди у нама лепо, али све лепо живом игром света и људи по улицама ремети склад својим немиром.
Излазимо из кућа једних и других пуни проблема, бола и беса, безмало осећаја урођене блискости.
Повређене сујете, одрастањем, одвајање испрекиданим сновима дечака у лептировом лету, опијени новом светлошћу особе поред себе.
Нешто нас је само појело у нама, изменило основне вредности, развило љубав тамо где јој није место.
Да такво место постоји у нама, у њему су родитељи, сестре, браћа, рођаци, пријатељи и сви остали.
Предрасуда, завист, оговарање и љубомора, сложне ћерке брата мржње између нас самих.
Толико је тога урушено у тренутку мојих речи у мени, толико је тога сузом проклето изнето, да би душа поново умела да дише.
Понекад је изговор, а понекад и казна исписана реч опомене оном који чита и разуме.
Никад није касно наћи светлост у цвету који се роди искром твоје наде.
