Поклон Врању

Секо убава

сит ми је туга големка

стала у чашку

по руб от фртаљ

на гиџку ту стару

во гроздот што 

купи со вије 

суве рукама,

кам да ти приђем

со реч да ти речем

једну тајну век века.

Са стар човек прича ми детко,

трсија травку никлу

на планинку.

Ве ти ја био онде под пенџер

слушка ти потанко

ушима без шуш 

да чујем,

иска ми детко једну кос

во један лис од траву,

постаде мало,

узе лис

и погледа у мене

па ми рече

по озбиљно:

" Софка ти Мито малката

вино ти покисло, увен ти цветој

со га руку сади у недељу твоје девојче",

иска ми то

и удену белу лис од траву,

со косу покошену

да видем у прсте моје.

Ја су му гледа,

окрећа и понајпосле

упита:"А бе детко со тако збориш со мене,

крајком те гледа како косиш

у тебе снагу виде, у руке

у откос, а ти мене тутну белку травку,

и рече ми со ћут

моју тугу голему

да бива, за кој?

Детко:"Мито, синко

иди си кући

во твоје сопче,

узми си бело кошуљче,

уми си лице у реку 

и сакај руку од твоје девојче".

...Ја ти се сакупи

прерипи плот од кућа,

уми си лице у реку

преко поља потрча

и у моје девојче се загледа.

Искам ти руку од оца

у беле руке ја гледа

куца ми срце ки у зајца.

Прођоше два лета

и у зиму роди се Никола.

Моје ти женче

копа у башта,

по руку зној капа,

а Никола заплака....

 

Ја ти се маја по чаршију,

незнаја за тије работу,

но детко мудро прича..."Збори ти ја

Мито о белку травку,

у влас што има,

искам ти вино црвено

што ги са грозд од гиџку сакупи

кап по кап измеља и у буре стави".

Еве детко бокал и чашка

пији со радост уз младост моју,

неми збори о ту травку.

Детко попи устаде и оде без реч,

о тој време оста бокал и чашка

на астал да стоје.

Примаче се ноћ

у некој доба женче ме упитува:

"Ко је ти је ово смотуљче

под астал?",

ја га узе, погледа и размота,

оно бела травка остала.

Детко ми гу остави за лек 

од дете, тако писа.

Време пролази,

травка си расте,

и на другу годину

ја ти покоси

изнад куће,

и изриља,

да женче посади цветови убави,

на место где детко коси некад.

 

И би субота дан и дођоше гости

из подрум наточисмо црно вино,

бокал донесе мој син,

и женче служише пријатеље

и песма и мезе,

и вече се спусти,

оста трпеза и бокал.

 

Сунце јутром смени месец

сас све звездице и

женче сакупи астал, 

а ја се довати за бокал,

би кисело, те га баци,

женче крену за цвеће

да сади у недељу,

Никола спија, 

ја се метну на дрва

со цепку за шпорет.

 

Прокука из кућу дете,

жена прва притрча,

ја ти се свртим врз њих

и виде Николу у хладан зној,

мене се све окрену

посрну лево, десно

у Николу гледа,

сине мој...вика...

Истом ти разби

постари ћуп,

узе белу травку и посла жену

да скува воду,

у воду стави белу травку,

прекрсти се и дадо сину да пије,

обриса му зној са чела

и загрли га јако.

...Е ме детко упозори, не гледа

у голем свет горе, 

у облаци бели

што зором зоре,

а ноћ ми се спушта

па нас успава

и вино покисело

жену ми превари

да посади

у недељу

цветак.

 

Никола се пробуди,

очи отвори

и проговори,

сузе нам падоше

по лица

и срећа велика,

детко право збори

и за све знаје,

ни вино црно ни цвет

у недељу

не бива.

 

Сестро убава ја ти зборим

ово ми гу душа отој снивала.