Бледимо
ОН:
...Ето колико ти значим, само на корак од тебе ћутим, искрено те волим и мрзим у својој тишини. Шапат твоје душе чујем, а плашим га се. Није ли свеједно искром ока дати и зажмурети?
ОНА:
Опет гледаш у страну спуштене главе, размишљаш о свему, пребираш, одвајаш и цениш слепо. Искрено је срце дати, а руке сада враћам у своје крило, зашто ме то тако заболи и уплаши.
Свака реч ћутке-прећутног и далеког неизречена.
ОН:
Затвори собу своје прошлости, подели осећања у тренутак ове туге, утробу гладног вука засити њеним очима.
ОНА:
Ситост близине моје дај њему, да из далеког сна врати нежне погледе у моје усне и образе.
ОН:
Опет несаницом звезда вођени у мраку, а са даном пуним облака и досадне кише, будимо наша тела сабласти судбине.
ОНИ:
Са перона туђе таштине тапкамо несрећни и празни у реду без поласка и повратка.
Све је подређено ветру и нашим очима.
Окрећем се, окрећеш се, док бледи полеђина белог папира у жуто на Сунцу овог хоризонта између погледа.
