МИ

Шта рећи кад срце куца за нас двоје

и вода тече јер тако мора стално,

ко још да слаже време

да му заметне траг

и склупчаног под сенком месеца

на ветру испод мог и твог прозора

лепше од нас двоје самих заједно

рашири крила и пусти Сунце

пољупцима да нас загреје.

 

Ко то још крије ону нама познату бајку

рашчупане среће у кућици од чоколаде,

ко зна од када је срећа у осмеху

сваког ока девојчице и дечака,

ко нас то држи на длановима овог неба

испод свода свих наших дуга,

ко се смеје у нама  

ко све зна

па ми и само ми.

Pinokio

 Блог ланчић

http://pinokio.blog.rs/blog/pinokio/generalna/2008/10/28/lancana-glupiranja

На горе наведеном линку наћиће те главног и споредног репрезентативца блог ланца којима можете писати само лепе коментаре и ићи на семинаре и куповати од њих ланчиће, наруквице и огрлице које су прелепе, изузетно вредне, интересантно осмишљене, итд.

А сада друга тачка, седам чињеница о себи:

 1.Верујем у људе

 2.НЕ подносим добро лаж, неумем са њом да се снађем, а лако је осетим

 3.Желим да сви око мене буду срећни,напорно сам упоран да сваком натакнем крила

 4.Не могу баш све да разумем

 5.Немам границе, али ни средину

 6.У животу се до сада само плашим зубара

 7. ако ме до сада бар мало познајете сваком нек будем ослонац за нешто позитивно

 

А сад да и ја да нађем седам патуљака(патуљци не обавезујем вас, али ако сте расположени ви распалите позитивно, ако не,  само оставите звездицу подршке):

 

1. ТИЈАНАС,Баладаш,Илузија,Антистресна

2. Сонатица,Настасја,МАндрак,Бонсаи

3. Сањарење56,Принцеѕа78,ДМЦ,Биливер

4. Патос,Степски,Хиперко,Глумац

5. Сенка,ДОнна,Биљче,Мали алекса

6. Касперко,ДАНА,Весела,Флорделуна

7. ЦИЦИЛИ,АНДРИЈАНА,Камелија,ДР.Миша,....и сви други

 

Пинокио

Дрвен лутак шета ми по глави

мекане душе и мудрих питања

шта све он зна и не зна

колики му је носић,

а само једна жеља.

 

Цео свет на мојим крилима

Тако бих волео да сте ми сви близу

да осетите срце како куца

да вас топлина моје душе подигне високо

да време остане доле

да вас срећа прелије

да вас пробудим

да сан постане јава

у вашим очима у вашим ближњима

да Вам корак буде скитница

да путујете духом

где тело никада неће доћи 

где немир никада неће проћи

ту где ће вас тишина одморити

мирисом свих ружа на белим облацима

светлошћу свих звезда и сенком месеца,

цео свет на мојим крилима.

 

 

Мој део Облака

У сваком човеку дође понекад тренутак да са разлогом, а и без њега подвуче црту, одлучи нешто или већ шта друго, ја обично тад нешто напишем, а некад је добро и узети флашу пива после кошарице живота.

Баш је топло овде, у овој соби, у овој столици, у овој кожи...

Елем, све ми данас баш, било онако у фрци, кошници наших спољних светова и наших душа, то смо ми у ствари, мравићи у земљи чудак, вечито изненађени другим мравићима и временом, сами себе несвесни.

Баш је топло овде, у овој соби, у овој столици, у овој кожи...

У топлој води док се туширам све са мене масажом капљица силази, одлази полако, просто уживам. Сад бих набројао милион терета у мојој глави, али они су ионако већ довољно оптерећујући, а и досадни су, а ми бежимо увек од досадних прича, јер нису читљиве,зато ћу писати оно што осећам, срце је то.

Баш је топло овде, у овој соби, у овој столици, у овој кожи...

Како ме пријатно изненади и испуни, несебична, случајно понуђена помоћ пријатеља. То је то што ме је јуче па све до данас и сутра и што ће ме свих ових дана држати кормилом на десно ка сигурној луци. 

Баш је топло овде, у овој соби, у овој столици, у овој кожи...

Ја верујем људима, ово мало људи разуме, морам још једном да Вам скренем пажњу:"ВЕРУЈТЕ У ЉУДЕ, ОНИ СУ ДЕО НАС, ОНИ СУ У НАМА СВИМА, ДЕЛИЋ СВАКЕ НАШЕ МИСЛИ И НАШИХ ОСЕЋАЊА УПУЋЕНИХ СВИМА НАМА".

Баш је топло овде, у овој соби, у овој столици, у овој кожи...

Неко је мени учинио нешто добро и ја му сада и свима око себе још више чиним, одличан и диван осећај када има добар подстрек-подстицај, јаче се кола вуку него кад их сам ја гурам до врха, па од врха до следећег брда и тако преко разних каменчића. Била је то само она довољно мала безначајна ситница, ником сем мени битна и незаобилазна коју чак ни тај човек-људ није приметио, али ју је испунио и дао облик Сунца и сенку Месеца.

Баш је топло овде, у овој соби, у овој столици, у овој кожи...

Срећан сам бре много, зато ми се срце греје у овој кожи, а крила шире.Желим свима овај осећај ко здраву заразу да пренесем и да Вам се свима често дешавају овакве ствари као мени, јер....

.......баш је топло овде, у овој соби, у овој столици, у овој кожи...

И успут да кажем и ово, морамо се вратити и поправити тамо где нас је време покварило унутра, знате онде где куцка. Ни стари ни превише млади не могу срце да нам поправљају, љубав нас најбоље штелује, уппсс то већ знате.

Не желим бре више да слушам и разумем да смо просек просека, да не искачемо и да јако брзо прихватамо човека који пати, кога боли, ко је сиромашан, а оном ко се бори и онај ко нешто успе, ко се негде у нечему докаже, ко постане богат по основу свог рада и памети, затварамо врата и он је онакав-овакав и никакав, а ми смо сви исти, једнаки и на ћоше, просек наопаког просека, мртво море.

Све њих треба прихватати и разумети уз адекватну помоћ и подршку, ми све можемо да мењамо, ми градимо мостове и нове путеве, неће то нико место нас радити, пробудите се људи.

Обнова духа је одавно почела, дајте да пређемо више те границе.

Поздрав.

Баш је топло овде, у овој соби, у овој столици, у овој кожи...

 

 

Моја срећа

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4 Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Помало стидљиво читам наслов

питам се шта могу рећи о њој

има ли је у мени 

има ли је у њој

колика је

јел плаче

или се стално смеје.

Много је чудних питања

нека су и права 

али ја их постављам тихо

спорадично

можда све у неком реду

озбиљно

неозбиљно, 

али ја верујем у моју срећу

надам се да она мени верује

јер није сама,

грлим је и дању и ноћу

не пуштам је тако лако

није она сама,

она потиче од свих нас.

Једном сам кренуо млад

у мрак својих мисли,

а мислио црно.

Док сам тако лутао по мраку

нисам ништа схватао.

Када сам стао и сачекао

нико није дошао

само је ветар прошао лицем,

ја сам се окренуо и плакао,

јер нисам разумео.

Када сам се из мрака вратио

тренутак је оживео.

Можда то није никаква срећа,

али ја сам је такву упознао.

Можда и она не зна шта је,

али ја је такву волим.

Она је изнад сваке дефиниције

то је сигурно,

за сваког је своја и посебна,

једна и заједничка, не може се одвојити ни од мене ни од тебе.

Загрљај за наду

Вечерас ипак моје речи нека стану

није потребно да лете сваке ноћи

није потребно да се смеју и отварају

вечерас нека остану унутра 

и нека мало задрхте у срцу

Вечерас није свима све једно

као ни њој

Вечерас и даном пре и даном после

није свеједно

Вечерас је нешто друго 

вечерас је изашло из ње

вечерас је постало и наше

стигло нас је све

живот нам је тако брз 

јуче ме судар на путу држао два ипо сата у колони

а ја колону у мислима имао много већу

данас ме опет држи и чека 

данас ме и мисао на све заболи

али живот није да боли

људи нас боле

и превише понекад.

 

Ја ћу те загрлити из далека

ти ћеш то осетити из близа.

Хеј ти лудо маче

Мало моје маче

стално би да плаче

стално би да гребе 

па после да преде.

 

Хеј ти лудо маче

што се стално мењаш

што ми свет помераш

саће теби Мица

репић да савија.

 

Мицо моја мила

ја сам твоје маче

што по стану скаче

није то од јуче

већ од прве среде

кад је мачак Мића 

скрено са путића.

 

О ти лудо маче

какав мачак Мића

и каквог путића,

ево мог прутића!

 

Мицо моја мила

што би мене тукла

ја сам маца чила

са Мићом би била.

 

О ти лудо маче,

мангупе мој прави

шта ти још фали

зар комшија Мића

пуста луталица

шареног репића.

 

Мицо моја мала

и сама би знала

кад би руку Миши

несебично дала.

 

 

 

 

 

Наопака песма

Нека буде плаво и месец поред Сунца

нек се жуто прелије из Сунца у наша срца

опет ћу да се бојим и твоје лице можда тугом обојим.

 

Нек буде цвећа пуна башта

нек свака ташта настави да машта

сваку снају у свом крају.

 

Хмммм, и метла, ко да чисти, а ко да мисли?

Баш често и чисто агрегатно стање,

знање и имање.

 

Опет те нема, а нама Паја разбио сва јаја,

и мала Маја пала.

 

Знам, баш наопака песма

сувише тесна, несвесна и бесна.

 

Слика моја и слика твоја

Она је цвет

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Држите сјај мојих речи,

Моја ноћ у топлим рукама

Срце у свакој секунди нашег додира

Покриваш се плаштом тајни,

А тајна си неоткривена.

 

Гледам те док се смејеш

Цветом своје младости

Сјајем ока боје кестена

И уснама врелих пољубаца.

 

Колико си само нежна

Ни свила на сваком јастуку твоје душе

Не може бити мекша кроз вечност у којој живиш.

 

Све је лако твојим корацима постићи

Ходаш дубоко у моју душу,

Познајеш ме боље од себе

Лакши сам од свког паперјастог сна на овој јави.

 

Како си ме нашла у безброј душа изгубљених

У вртлогу наших немира и жеља,

А жеље си вредна и сваке сузе и сваког бола туге ако те изгубим,

А нећу никада, латице мога цвета, ружо мојих ветрова.

Помрсим ти конце, па те волим

...јао како си ти смешна, чорба јесте врела сада си је склонила са плотне, али ми није јасно зашто ћеш нас све убедити да то није тако.

Јао Дејоњо који си ти бре...

аман човече била јесте на плотни, али свега 5 минута, да се подгреје,

и свуда мораш да гурнеш тај твој носссс.

Боже бре жено кад ћемо више нормално да седнемо сви и да једемо,

ма шта је сад!!!

шта ти сад фали!

Мени ништа, 

а теби много.

Оно што мени фали ти то драги немаш,

али буди убеђен да се може наћи, ХА ХА ХА.

Опа бато, ти то мени мало спусти љубави,

а ја баш хтедох да ти похвалим ручак и смислим нешто лепо за поподне.

Нека Дејо само ти поподне одспавај као и пола свог живота.

Извини љубави пошто ме стално обараш с ногу, да ти није оно сада или после?

Јао Деки па ти си страшно периодично забораван, па јесам љубави кад стално радим,

да стално нешто радиш, стално негде идеш, стално нешто гледаш, али срећо моја ништа не памтиш, љубим те у паметну главицу.

Извини љубави да нам то твоја мама не долази у госте па си ми нешто радосна, па ми спушташ, па ме тепаш и на крају реш печеног припремаш на тацну ташти?

Видим опрала си завесе, усисала по кући средила ми патике очистила купатило, померила ми машиницу за бријање и моју четкицу за зубе коју сада не могу да нађемммммм?

АЛо БРЕ ЉУБАВИ па докле ћемо ОВАКО, шалим се љубави дођи да те цоким а после ћу те волим. 

Знаш (он је грли), знам, можда смо потрчали, претрчали, али смо добили нас саме у једној малој утакмици на пенале.

Види их (гледају децу), како се играју и котрљају,осетио би их на милион километара, заједно су баш као и ми. Јес да немамо све , али имамо нас,мало нам је, али довољно.

Увек си ми био некако загонетан, тајновит, стално сам бринула шта је то у теби, никако да провалим, али сада. Сада сам схватила ви водолије сте права деца, вама треба чврста рука реалисте, јаког и темељног,,,,хммм, као што сам ја..

Хоћеш да кажеш да си ме ти спустила на земљу и рекла ми Дејане горе су звезде ти си доле, ти ниси звезда, ти си само моја.....

Па добро љубави у праву си и знам да те то чини срећном , али ја још увек имам крила која ти јако волиш.

Опет ти па ти само да се истакнеш нарцису мој напорни,јој баш те волим(грли га).

 


 

 

 

Диши дубоко

Диши дубоко

не осећај време,

све смене пролећа и лета,

не тражи јесен 

и не чекај зиму,

то су само промене

које нас гасе понекад.

 

Диши дубоко

док те гледам

овим погледом

пуним наде и  умилно молим.

 

Диши дубоко

срцем ако се плућа грче

стегни ми дланове прстима

тако је лакше тако је боље

да осетим и ја

колико те боли и гуши.

 

Диши дубоко

и ја ћу дисати лакше

јер срце ми дрхти

као у птице,

а лице бледо плаче.

 

Диши дубоко

диши јаче

нек грч престане

очи нек се смире,

а сузе осуше.

 

Диши дубоко

волим те

молим те.

 

Диши дубоко

мој анђеле...

Страница Живота

Образ једне младости,

зоре која се појавила

са росом својих песама

у нашим душама.

 

Био си и ходао 

ту поред нас,

певао анђеоским гласом,

чули су те и они глуви у себи,

а у свакоме си успео да извучеш

лепа осећања.

 

Враћао си се поново

песмама у све градове

и вечно путовао

као и сада што путујеш.

 

Ниси био само човек

био си увек нешто више,

жао ми је што то људи

касно схвате

и окрену страницу живота.

 

Инспирисано годишњицом од одласка Тоше Проеског.

Хвала за богатство које си нам оставио.

Персонификација

Једном тако ових дана прошетам речима од срца до срца и мало дуже свратим на југ окренут Сунцу ка истоку.

Без неког посебног циља сем да друге и себе учиним срећне и богатије, стварно лаган задатак за шетњу по мирним облацима.

Тако ти ја сретнем време, ништа неуобичајно и оно је кренуло и само прође поред мене, окрзну ме мало мразом, баци ми неку маглицу и после тога опет врати Сунце у очима.

Мислим баш неко незгодно време, сигурно сте га и ви срели, ал прође.

Идем ја тако ходам и деси ми се још пуно што шта, ал ја срећан и у срцу и у очима исправљам криве Дрине (ко је мислио да је Дрина једна и само једна тај се преварио).

Станем ти ја испред ливаде па ми некако пуно зеленкасто жућкаста, а на средини орах.

Замислим се ја дубоко замало да заспим, а мислим у себи колико је овде пресликаног света у свом оном цвећу од летос, а сад се све некако сакрило, нема га као зелени кишобрани латице и лишће на грани, а људи моји ни капи кише.

Помислим како је то страшно кад се људи боје себе самих у одређена годишња доба показују страх, лепоту, љубав и машту. Уплашим се, а оно ливада, а у њој ми сами.

Гледам тако и у трену појави се ветар, ко ће га знати одакле и он решио да дува, знам ја да је свет мали, кренуо на југ са погледом у Сунце на истоку. Видим дуну једном и направи ми таласе у ливади нашег света, дуну и други пут, баш је дрзак, ал и њему досади упорност света из ливаде те појури време да га стигне.

Тако ти ја размишљам шта чине године, ово небо, ова земља светлост око нас и ми испод свода, кад стигоше и звезде. Пожурим ти ја онда кући да ухватим месец из ког је он ћошка стигао, шта он има да каже, не знам ал ћу га ослушкивати.

Јел шетате месечином ваших светова? 

 

Колико дуго још срце може да куца овако? 3-ДЕО

 

Он и ОНА:

.....srce jedino tako moze da kuca
ispunjeno mastom,nasim zeljama...
strahom..da strahom...
plasimo se jer imamo sta da izgubimo...
cekamo..
samo onda kad imamo sta da cekamo..i menjamo se prema onome ko se menja zbog nas
kad dva srca kucaju bas ovako, mogu kucati vecno....

 

ЗАХВАЉУЈЕМ СЕ МОЈОЈ ДРАГОЈ ДРУГАРИЦИ КАСПЕР ЗА СРЕЋАН КРАЈ, НИСАМ МОГАО ДА СМИСЛИМ БОЉИ.

Колико дуго још срце може да куца овако? наставак

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

ОН:

Маштам да праштам самом себи своје грехе, да заборављам сузе твоје, да одлазим од тебе.

Маштам да ти се враћам, да ти прилазим у загрљај који се отвара, а опет није све машта.

Прашташ спуштених руку, гледаш како облаци долазе док у зеницама спремаш кишу.

Трњем су посуте стазе ружа, а векови чекања из којих ћу доћи живе у нама.

Празнине се крију, обриси смело исказују своје скуте, да није све тако у машти, ја бих ти љубио руке.

Тако је танка линија сна и јаве, осећам да се мењам и плашим се сваког сна, преиспитујем себе.

Устајем телом и душом из агоније, купатило лови немир тешког сна, она не сме да зна.

Она је небеско биће коју никада нисам нити ћу повредити болом моје слабости.

Колико дуго још срце може да куца овако?

ОНА:

Тако сам себична у својој захтевности, слободна да здробим његову пажњу и љубав што пружа.

Знам колико ме воли јер ми је срце заробљено топлином његовог ока, а око све види, па чак и моје сузе испод чаршава.

Није све једно горети у пламену његове ватре, љубити жаром утрнуле усне у лажи која ме као грч хват.

Сви ти његови погледи изнад беле свиле покривених тела говоре о његовој љубави која ме гуши, које се плашим да ћу моћи да узвратим.

Мења ме и бринем, плашим се...

Побеђује поразом, а мојом љубави којом га грлим...

 Колико дуго још срце може да куца овако?

Колико дуго још срце може овако да куца?

ОНА:

...Зашто те буни мој понос, моја реч, моје срце што ето кроз све задрхти и кад те тако јако воли?

И није знам да није први пут да ме гледаш тако немирно мирно и чекаш да кажеш, да се супроставиш јако мекано, да покушаш да ме смириш мојим изврнутим речима, преврнутим чаршавима и топлим загрљајима.

Знам да све то умеш, можеш и хоћеш, јер ме волиш.

Исти сценарио сваки пут кад је мени моје лудило у глави. Зашто си толико јак, глупо питање волиш ме, а волети мене није лако. И мени је самном тешко, јао колико ме дуго знаш у свим мојим успесима и падовима, био си као сенка ту поред мене, чак сам те и одбијала од себе, мрзела, нисам желела да те волим. Била сам несрећа за тебе која те и тада скупо коштала, али нисам се променила, ниси ме променио, зашто је сваки покушај био тежак и унапред осуђен да пропадне, зашто?

Колико дуго још срце може овако да куца?

Он:

Заљубљен твојим очима у времену нисам видео ништа друго, само свој почетак и свој крај, колико-толико без икакве жалости и опроштаја само срећу за те твоје крупне кестењасте очи у завичају и људима које нисам примећивао. Године јесу узеле ово моје тело под своје сводове, али срце и оно мало памети да те извучем непромењену и сачувам од саме себе, још један удисај-издисаја моје и твоје љубави. Ако ме разумеш, а разумеш ме јер твоје очи од почетка па сад и до самог краја нису могле да сакрију истину. Волела си ме, а љубав се из срца препозна у очима.

Колико дуго још срце може овако да куца?