КОРАЦИ У ЈЕСЕН - наставак

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

У погледу незрелог дечака

Презреног игром лептира

Држао сам лопту

Испод липе пуне мириса.

Грлио ме онај страх

Првог незаборављеног пољупца

Игра ветра, мириса, лептира.

Очима памтио праг тог мермерног камена

Оштре ивице на Сунцу

Исцепане странице мојих песама

Данас пуне туге, а јутром само немира.

И све те звезде свезналице

И ти умеш да одеш

И да се вратиш

Да зажмуриш и да кажеш

Нисмо сви ми тако вешти

Својом вештином.

Снагу лоши људи мере љубављу других

А ја, ја сам те волео, а волим те и сада

Много више него пре.

У њој си остала и оживела

Као нада, као сјај моје душе

И сада те незаборављам

И сада те осећам:

Мирисом јасмина

Слободом лета

Кишом јесени

И прагом зиме.

Била си сва своја и остала

После толико година

На истој граници

На тој станици

Карта без повратка

Детињство у више наврата

Неко је хтео

Неко је смео

Неко је мислио

Да може

Да украде

Тренутак љубави без туге

Да буде богат туђим

Да буде исправан, а грешан

Да подели срце

Да ратом однесе време

Да време унесе заборав

Да заборав испусти лопту

Да се мирис липе изгуби

Да праг изгори

А камен белог мермера поцрни.

Неко је хтео

Неко је смео

Тај неко није успео.

Човек је стасао

Дечак се само изгубио

Причу је неко други испричао

Написао слично туђим

Препознао друге

Препознао себе

Отишао даље

А стигао ближе

Као да се није померао

Руком испод липе

Праг белог мермера додиривао

Мирис липе се ширио

И он је разумео

Очима дечака

Са истог места

У годинама наде

Пар округлих кестена

Две немирне чигре

Лаких корака

Очима дечака

Игру сенке и лептира.

KORACI U JESEN

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Ходам границама пролећа

Слободом лета

Кишом јесени

И прагом зиме.

Празним перонима путујем далеко

Даље од тебе, а ближе теби,

Ослушкујем како дишеш

Како те речи тихе држе за руку

За кап среће-љубави срца које умире у овом свету

Свету без циља у туђим очима

Роб роба давно што би,

Сунце испод облака

И кише кад олуја прође.

Ја сам ти остао једини

Пун празног и целог

Део сваког зрна песка

Песка времена

Посутог по твојој кожи

Испод твојих прстију

Танка свила

Опет кап сузе на рубу твојих усана.

Загасито црвенa, тамна, ружа

Бол оног јецаја у ноћи лудила

Искра жеље мрачних демона

Под плаштом украдених пољубаца

Испод твог и мог загрљаја

Остао да живим и лутам

Сам са тобом у грудима

Да куцаш дуго, дубоко

И у свакој сузи

Што падне на твој извор живота

И смрти

Мог сувог корита.

Престао сам да дишем

Широм отворених очију

Сенком твога додира

Заљубљен погледом твога ока

Поново се окренуо срцем

Топлом руком твога образа

Пољубцем.